Priče u krug

 Želela bih mir, svoj mir, luksuz koji se najteže danas postiže.  Divna mirna jutra i odlazak na posao koji je po meri čoveka. Želim taj mir u životu kada mi neće "konci" pucati u organizmu i tuga i stres prvo mesto zauzimati. One dane koji ne traže ništa i obećavaju sve. Sadašnje trenutke koji su radost i svetlo, bez ikakve sumnje da će tako i da ostane.         Molim život da normalan bude jer svako ima pravo na svoj mir. Molim za radost jer sam je dostojna. I onaj mir iz kojeg proističe svaka sreća. Da ne budem ničiji rob niti most do nečijeg uspeha. Želim jutro uz osmeh  i veče ispunjeno zahvalnošću. Svet je za sve nas i zaslužujemo ravnopravnost.      

  Sećanja na tebe, da li su stvarna? Možda je samo to istina dok živim u iluziji. Osećam, postojiš negde u prošlosti koja stoji, poput zaustavljene scene filma. Tamo si i znaš za mene, dok se ja uvek iznova pitam... Šta je istina? Šta je san? Od svega ovoga šta je java?  Tvoje su reči ostale u meni, pokušavam da ih iznedrim, dok ćute i čekaju svoje vreme.  Tvoj pogled uvek istu poruku šalje, dok ne znam odakle i kako u prošlost da krenem.  Zatvaram oči i sebi se vraćam, daleko...Ti si tamo.        

    Boje daju smisao, raspoloženje i podižu vibraciju. Boje su ljubav prema životu, umetnost i lepota. Boje ukazuju da sve je različito i vredno.  I da u toj različitosti postoji jedinstvo - lepota. Tajanstvena priča o stvaranju svega dobila je svoju stranicu o bojama.  Svaka boja jeste novi drugi osećaj, inspiracija, poruka. 

  Misliš da sve se ponavlja i da krug je proklet. I vremenom shvatiš da ipak nema reprize. Stoji sve, ne ponavlja se. Čekanje je to, ali ne znaš čije. Da li tvoje ili čekanje života na tebe?Često čovek nema izbor i uzalud je svaka priča. Znaš da ti treba promena i ne znaš odakle da počneš. Vreme se okreće u vidu kazaljke i kalendara, a stoji sve. Vrata su sva zatvorena. Poneki dragulj iz blata izroni, da ti ulepša život i podari nadu.  U krugu stoji sve - izlazak iz kruga je sloboda.  Ne moraš biti deo nečega, možeš biti otuđen i doživeti oslobođenje. Prilagoditi sebe sebi. Kada nemaš izbora, postoji opcija - udaljiti se. Dokazati krugu da sečeš njegove čvorove, da te ne dotiče ništa više, ne davati pažnju drami što se neprestano emituje. Ako je ne posmatraš, nestaće. Projekcija mora stati i slobodan si.              

  Nemoj da ti tuđe reči imaju težinu - sve to ode u nepovrat, u tišinu. Nemoj da ti tuđe misli motaju se po glavi, sve je to tuđe i nebitno je. U prašinu i nepovrat odleti sve. Pojave se druge reči i misli, ali sve prolazno je. Samo ti sebi ostaješ.    I ako neko zaboravi te, zanemari, dobro je. Nije patnje vredno to što je nevidljivo i nebitno. Zemaljska tišina među ljudima nije vredna pažnje. Sve je to drama emocija koje se na kraju gube.  

  Ko te poslao meni? Da osetim ledeni dodir, poslednji spas, svežinu na mojoj užarenoj patnji. Znaš li koliko mi trebaš, dok tražim jesam li kome bitna i da li  uopšte postojim? Dugo su moji koraci bili nemirni i zalutali. Dugo sam verovala da je svaki put ispravan i za drugi da ne znam. Nikada nijedna zacrtana staza nije prava. Sve je laž kada mislimo da nešto mora. Rešenje dolazi kada obustavimo potragu, laži odlaze same.  Vrlo često nam se učini da je mnogo toga van kontrole naše, pa ne znamo kako uopšte kreirati i jedan svoj dan. I kada se pojavi život u sred pustinje, osetimo da smo zaista bitni, i ne tako mali i nevidljivi. Mora postojati neko ko naše suze shvata ozbiljno i razume potrebu za srećom. Neko te poslao meni i svoj obraz prisloniću na tvoju svežinu, moju užarenu patnju ugasićeš i sprati sve tragove pepela iz kojeg me podižeš. Spas je kada te neko voli i prihvata. Spas je kada te koraci dovedu do otvorenih vrata. I kada san vode u pustinji pošalje poruku, ...

  Nije glupa, niti je ikada bila. Samo je živela u nadi.Žena koja je čekala Čekala je i slušala unutrašnje otkucaje. Bez ogorčenja i mržnje. Njeno iščekivanje bilo je iz ljubavi i želje da se ostvari najbolje.  Devojka koja je čekala, nije videla ni budućnost ni sebe, ni ženu u sebi. Videla je samo figuru čoveka koji bi trebao da dođe. Čekajući doživela je duhovni rast i lekcije, uzdigla se iznad bola i obrisala sve gorčine.  Jer to čekanje beše putovanje gde je spoznala sebe.      

  Juče sam rešila da mi ne budeš potreban. Danas je to istina. Juče sam jedva čekala da prođe ludilo. Danas ni traga ludilu. Nisam verovala da sve će biti iskustvo. Danas vidim da me je iskustvo nateralo da se izgradim i izađem iz oklopa. Ti si prošao, ja sam postala.         Svaki momenat lep uspori, jer su previše kratki i nepredvidivi. Svaki lep dan pokušaj prebaciti na sledeći, možda se ponovi. Ulepšaj i oboji sitnice kako znaš, jer će značiti...        

  U našem društvu skoro svi smo odgojeni tako da se "uozbiljimo" kada odrastemo i da živimo ogoljeni crno - beli život. Sve dok ti ne bude dosta i osetiš da može drugačije... Mašta nije budalaština već staza do realnosti u koju nismo juče verovali. Kada odrastao čovek mašta, dešava se uvod u moguću kreaciju, u novu stvarnost koju će stvoriti. - Dok mašta, čovek diše slobodnije, zbog toga što razume da je vlasnik svojih misli i sposobnosti. - Mašta otrkriva šta sve želimo i šta bismo mogli, šta nam se sviđa a da nismo bili ni svesni. - Mašta daje odgovore kako i kada nešto možemo učiniti. - Kako možemo rešiti probleme ili ih zaobići na putu do željenog cilja. - Kreativna mašta odvodi odrasle na pravi put, pokazuje olakšice i svetliju stranu svega. - Tek tada shvatamo šta bismo mogli, ako maštu pretvorimo u plan. Ne maštu da odemo na mesec, već da nešto posedujemo, da se borimo za nešto valjano ili odemo negde. Biramo načine srcem i mozgom, prelistavamo mogućnosti.     - M...

  Svet je naopak, nešto ne valja ovde. Kada se smeješ, ljudi se pitaju šta ti je. Kada vidiš lepotu i diviš se, kažu da si glup i smešan. Ako si bezazlen i raduješ se sitnicama, pričaju da si kao dete. Naopak je ovaj svet koji lepotu ne voli i radostima se ruga, ljubav menja za gorčinu. Svet stvoren da bude naopak i traži sam u sebi smisao svog propadanja.  I kada nemaš ništa a hoćeš sve, i u svemu tome što je ništa stvaraš najbolje što može biti. Voliš sebe dok cvetaš i opet potoneš. I sve u krug. Do svitanja, a mora jednom da svane.          

  Proleće 1176. Nemanja je obaveštavao Miroslava o neuspehu svakog pokušaja dogovora s bogumilima. Rodoverci su prihvatili zvanično pokrštavanje u pravoslavlje, pod uslovom da u svojim kućama i dalje poštuju običaje svoje stare vere i da ih ne iznose van dvorišta. Bogumili su bili druga priča. Oni koji su imali decu sklanjali su se u Bosnu i Zahumlje. Mnogi su se nastanili u Hercegovini. Bosanski ban i Kulinova plemićka porodica imali su mnogo posla oko smeštaja izbeglih ljudi. Miroslav je mnoge primio u zemlje Zahumlja. Očekivao je oštru osudu Vizantije, ali njih zapravo nije bilo briga za bogumile kao ljude. Tražili su tajnu. Raška je sve više bila okupirana od strane vizantijskih vojnika. Miroslav je poveo svojih stotinu pred sami sabor, ali su došli u sukob s vizantijskom, nadmoćnom i brojnijom vojskom. Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi Raškoj. Knez humski imao je pravo da poseti brata. Osećao je Miroslav zlo koje hoda za njim poput senke — senke koja se ne vid...

 

  Hteo je mir, a toga nije moglo biti dalje od mirnog dvorca u Stonu. Kameni zidovi bili su jedino utočište — i Vesna, koja je već postala njegova žena. Kulin je neprestano tvrdio da ne želi vlast, ali da je neće moći odbiti, jer čitava familija u njemu vidi budućeg vladara. Sa druge strane, Miroslav je već bio iskusan i vešt upravitelj svojih oblasti. Jedini problem bila su njegova braća i njihov građanski rat koji je tinjao. Nemanja je ponovo dobio poverenje i obećanja cara Manojla, spreman da zbaci Tihomira sa vlasti. I dok su ga krivili za sve, Miroslav je negirao da je on pustio Nemanju iz pećine. Posle toga usledili su krvavi okršaji. Miroslav nije želeo da ratuje protiv brata; predao se, a za njim i Stracimir. Tihomir se udavio u Sitnici. U toj nesreći koja ih je zadesila, Miroslav se poverio Stracimiru i ispričao mu sve o jutru kada su zatvorili Nemanju — san ili viziju, istu onu koju je, izgleda, doživeo i Nemanja. Od tada, Stracimir je postao potpuno odan velikom županu...

  Danas je već bio knez Zahumlja, postavljen od strane vizantijskog cara Manojla 1162. godine. Vladao je oblastima istočne Hercegovine, južne Dalmacije i zapadne Bosne. Njegov zamak nalazio se u gradu Stonu. Ston je bio političko i duhovno sedište Zahumlja, dok je grad Hum predstavljao srce zaleđa — tiho, ali značajno uporište kneževske vlasti i narodne duše. Ston je bio prestonica Zahumlja, strateški smešten na poluostrvu Pelješcu, na spoju kopna i mora. Njegova geografska pozicija činila ga ključem za kontrolu trgovačkih puteva i solana, koje su bile izvor bogatstva i političke moći. Miroslav je stolovao u Stonu, odakle je upravljao Zahumljem i održavao veze sa Dubrovnikom, Raškom i Bosnom. Ston je bio kulturno i duhovno središte, mesto gde su se ukrštale vizantijska, srpska i dalmatinska tradicija. Za razliku od Stona, grad Hum (verovatno u zaleđu današnjeg Mostara) bio je manje urbanizovan, ali duboko ukorenjen u narodnu tradiciju. To je bio grad zaleđa, gde se kneževska vlas...

 Sviđale su mu se devojke koje plešu u šumi i na livadama, dok im venac od svežeg, šumskog cveća blista oko glave. Ta čista radost, bezazlena sreća zbog postojanja i novog dana, osmeh jer je sunce obasjalo zemlju ili pala kiša koju su očekivale zbog useva. Poštovali su se bogovi i boginje, slavila su se u određene dane njihova imena u domovima. Svarog – nebeski tvorac, Perun – bog groma i pravde, Veles – bog podzemlja, mudrosti i magije, Mokoša – boginja sudbine i ženskih poslova, Vida – boginja neba i izlaska sunca, zaštitnica braka i ljubavi, Lada – boginja lepote i leta, Vesna – boginja proleća i mladosti, Zlata Maja – boginja gora, Dana – boginja reka i potoka, Danica – jutarnja zvezda. Svi su potekli od istog izvora, pra-boga Roda. Sa druge strane, Bogumili su verovali u nešto potpuno drugačije. Čvrsto su verovali u dva načela, odnosno dva „boga“, ali ne jednaka.   Miroslav je voleo da se ponekad pojavi tamo gde oni govore o svojoj veri. Jednom prilikom otac mu...

  Selo Ras, 1165. Krupna kapljica kiše, poput kuglice, na detelini od četiri lista, rosa i topli zraci sunca. Šta može čovek više poželeti za jedno jutro? Osim ako nije nesrećnik ili heroj, zavisno od situacije… Miroslav je posmatrao tu jednostavnu lepotu dok su ljudi baš sve komplikovali. Naročito ako si sudbinom predodređen da budeš vladar. Imaš dva izbora: put oholosti ili put dobročinstva. Ponekad istorija može zapisati pogrešno neke događaje. Ako si imao dobre namere, negde će vekovima ostati zapisano da si učinio zlo. Knez Miroslav Zavidović sedeo je na kamenoj ogradi pored crkve Svetih Apostola Petra i Pavla. Nije želeo više nikoga da vidi u ovom, najtežem danu svog života. Nedaleko od crkve, gore na brdu, u pećini, ostavio je zarobljenog brata, Stefana Nemanju. I dok su druga dva brata odlučno stajala pri svojoj hladnoj odluci, on je ostao sam, pitajući se šta je ispravno, koliko je grešan u nastojanju da spreči moguća stradanja. Tihomir i Stracimir su dostojanstveno uz...

U hladnim pećinama iznad mora, dok su vetrovi gonili talase o hercegovačke stene, knez Miroslav Zavidović sedeo je nad pergamentima obasjanim svetlošću uljanih lampi. Govorilo se da nije bio običan vladar — više mudrac nego ratnik, više tragalac nego knez. Jedne noći, u njegov dvor u Stonu došao je nepoznat monah iz Hilandara, noseći svitak zamotan u crnu svilu. U svitku je bila samo jedna rečenica, ispisana rukom koju ni današnji majstori ne mogu da protumače: „Ko razume svetlost između redova, znaće istinu o vremenu.“ Od te noći knez je zapovedio da se napiše knjiga — Jevanđelje koje neće biti samo zapis reči, već i ključ . Zadužio je svoje najbolje pisare i slikare, ali niko nije znao odakle dolaze njihove slike. Kažu da su noću crtali prizore koje nikad nisu videli, gradove s kupolama od stakla, zvezde koje se pretvaraju u oči, i anđele što drže kugle sa zlatnim nitima vremena. U marginama Jevanđelja pojavili su se crteži koje ni danas nauka ne ume da objasni — matematički simb...

  U vreme kada su srpski vladari još nosili krune od zlata i tuge, a manastiri svetlucali kao zvezde u kamenu, postojala je dolina podno Crvene Stene, gde se govorilo da zmaj spava u srcu planine. Zmaj nije bio čudovište, već duh starog božanstva—čuvar zakletvi, istine i krvi. Njegovo disanje je pokretalo vetrove, a njegove suze su padale kao kiša na polja ratnika. U selu podno stene rođen je dečak po imenu Vidan. Bio je siroče, ali nosio je na grudima beleg u obliku kruga sa krilima. Starci su šaptali da je „označen za zmaja“. Kad je napunio sedamnaest godina, nebo se zacrvenelo, a iz planine se začuo krik koji je probudio uspavane rune.     Vidan je krenuo ka steni, noseći samo mač koji mu je darovao slepi monah iz Studenice. Na vrhu planine, zmaj mu se ukazao ne kao zver, već kao čovek sa očima punim plamena i krilima od dima. „Znaš li zašto si pozvan?“ upita zmaj. „Da se borim?“ reče Vidan. „Ne. Da se setiš.“ Zmaj mu pokaza vizije prošlih života—viteza koji je izdao k...

  U starom gradu Hum, podno planine koja je uvek izgledala kao da nešto skriva, živela je žena po imenu Darja. Bila je tkalja snova—ne od konca, već od svetlosti i senki. Njene tapiserije nisu krasile zidove, već duše onih koji su ih dotakli. Jedne večeri, dok je sumrak sipao plavičasti prah po krovovima, Darja je pronašla ogledalo u napuštenoj crkvi . Nije bilo obično: u njemu se nije videlo lice, već trenutak kada je srce prvi put zadrhtalo od istine. Svake noći, Darja je gledala u ogledalo i videla fragmente prošlih života—ženu koja je čekala sina iz rata, dečaka koji je ukrao knjigu iz manastira, monaha koji je spalio sopstveni rukopis da ga ne bi zloupotrebili. Sve su to bili delovi nje same, rasuti kroz vekove. Jedne večeri, Darja je ugledala lice koje nije bilo njeno—muškarca sa očima punim tuge, koji je držao ključ od svetilišta. Bio je to njen brat iz prošlog života, izdanik koji je spalio knjige mudrosti da bi sačuvao ljubav. Ogledalo je zatreperilo, a iz njega su izašle ...

 Vidiš li, kako se tama pretvara u svetlo? Sporo je, teško je, ali je sigurno. Izgleda kao nemoguća priča, fikcija, san. Ipak je preobražaj moguć. Znaš li zašto? Jer smo rođeni u telu da bi to dokazali. Osećaš li, kako se gustina tame kreće oko nas, kako nas mrzovoljno posmatra i samo jednu želju ima? Da nas obuzme, da nas osvoji, ukrade nas od Ljubavi. Tama želi da preobrazi sve nas koji nismo njeni. I upravo je to ono što je nemoguće. Mi smo ovde rođeni da joj se odupremo. Mi smo jaki, tama je samo mračna. I tama je naš zadatak. Ne da je oteramo, već da upalimo svetlo i da se dogodi preobražaj!