Iščekivanje

 Iščekivanje - tihi neprijatelj koji razara, dok se ne pretvori u glasnu katastrofu.

Glasni neprijatelj koji postane teret i teror, patnja i korak unazad.

Nebitno da li iščekujemo dobor ili loše , iščekivanje je teret. I bude nam žao kada shvatimo  da smo napeto živeli. Umesto da budemo u datom trenu i danu. Zato što nas nema nigde osim u tački gde trenutno jesmo. Ničega nema osim sada i ovde.

Iščekivanjem vrlo često čekamo sebe. I nismo toga svesni sve dok se ne izgubimo. Lavirint uvek ima izlaz ali dok čekamo , ne vidimo ništa.  

 

 

Čekanje nas uči da su zidovi lavirinta samo senke naših strahova. Kada stanemo i oslušnemo tišinu trenutka, vidimo da vrata nisu zaključana – mi smo ti koji ih držimo zatvorenim. U sadašnjem dahu skriva se celina, i sve što tražimo već čeka u nama. Tek kada prestanemo da čekamo, život počinje da nas nalazi.

---

Read More

Kad budan sanjaš

Probudih se u lucidnom snu... 

Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.  

Godine prođoše i čujem :"Sve je možda iluzija", "Stvarno je samo iskustvo", "Probudimo se"! Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu? 

Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju?

Svet, čitavo čovečanstvo. Površna nauka, nepotpuna religija, ludilo predaka koje se kao svetinja prenosilo s kolena na koleno, površno obrazovanje, vere strahova, i mnogo, mnogo "moranja". Sve je lucidni san, san u snu koji je za nas "java", višeslojni san, igra u više nivoa. Sve, od Adama i Eve i lažnog stvoritelja u vrtu koji je ljude držao gole, do današnjeg dana. Sve osim onoga koji je deo nas iznutra i onoga koji je došao u Njegovo ime. Odbačen je zbog "udobnosti sna" jer boli kada progledaš i zavesa se razmakne. Boli i u isto vreme oslobađa, saznanje da iza svega postoji stvarnost koja nije san.

 

 

 

 

Read More

Sreća kao nauka i umetnost

 Zamisli da postoji tajna formula za sreću.

Ne ona koju obećavaju reklame, ni ona koju ti društvo nameće, već formula koja dolazi iz samog univerzuma. Formula koju su naučnici nagoveštavali, a mudraci i proroci oduvek znali – da je sreća stanje svesti koje se može razumeti, naučiti i primeniti.

Sreća nije slučajna. Ona nije nešto što se „desi“ samo nekim ljudima, dok drugi ostaju uskraćeni. Sreća je rezultat energije koju nosimo, načina na koji mislimo i osećamo, i fokusa koji dajemo stvarima oko sebe.

 

 

Zahvaljujući otkrićima kvantne fizike, danas znamo da univerzum funkcioniše po zakonima energije i vibracije. Sve u našem životu – od odnosa koje imamo, do uspeha i zdravlja – povezano je sa načinom na koji mislimo i kakvu energiju odašiljemo. Drugim rečima: ono što zračiš, to i privlačiš.

Ova knjiga je vodič kroz tajnu kvantne sreće. Nije teorijska, već praktična. Bićeš pozvan da uradiš male, ali moćne vežbe. Naučićeš kako da menjaš fokus, kako da prepoznaješ svoje unutrašnje obrasce i kako da u svom životu podigneš vibraciju.

Sreća je i nauka i umetnost: nauka, jer ima svoje principe koji se mogu dokazati; umetnost, jer svako od nas u njoj pronalazi svoj lični izraz.

 

 

Energija misli i emocija

Naše misli nisu samo prolazni oblaci u glavi. One imaju energiju. Svaka misao stvara određenu vibraciju, kao nevidljivi signal koji šaljemo u univerzum. Kada se jedna misao ponavlja dovoljno često, ona postaje obrazac, a obrazac oblikuje našu stvarnost.

Zamisli da su tvoje misli kao radio-stanica. Ako stalno „emituješ“ stanicu brige, straha ili osećaja krivice, univerzum ti vraća događaje i situacije koji su na istoj frekvenciji. Ali ako namestiš svoj „radio“ na zahvalnost, radost i mir, primetićeš da tvoj život počinje da se menja u tom pravcu.

I emocije su deo tog procesa. One nisu slučajne. Emocija je energija u pokretu (eng. energy in motion). Svaka emocija ima svoju frekvenciju: ljutnja je niska vibracija, strah još niža, dok su ljubav, zahvalnost i radost najviše vibracije. Što češće boraviš u tim stanjima, to tvoj život postaje lakši i bogatiji.

Naučnici su pokazali da misli i osećanja utiču na naše telo: ubrzavaju ili usporavaju srce, oslobađaju hormone stresa ili hormona sreće. Dakle, ono što mislimo i osećamo ne utiče samo na nas „unutra“, već i na ono što nam se događa spolja.

Zato je prvi korak ka sreći – osvestiti svoje misli i emocije. Kada primetiš da te misao spušta ili ti stvara težinu, zastani i promeni frekvenciju. U početku to izgleda teško, ali što više vežbaš, postaje prirodno. Kao da učiš da prebacuješ program na svom unutrašnjem radiju – sa kanala brige na kanal mira i radosti.

Read More

Na planini

 Na vrhu planine, gde je vazduh bio tanak i svež, a šuma šaptala drevne pesme, došla je jedna devojka — pisac. Nije ponela mnogo, samo svesku od debelog papira, olovku i mali ranac sa stvarima koje je smatrala dovoljnim za novi početak.

 Grad, u kojem je do juče živela, bio je prepun buke, obećanja koja su se raspadala i reči koje niko nije zaista slušao. A ona je oduvek osećala da pisac mora da pronađe svoje mesto tišine, da bi mogao da čuje ono što drugi ne umeju.

 Na planini, dani su tekli drugačije. Ujutru ju je budio miris smole i zova ptica, uveče su joj društvo pravile zvezde koje su svetlele kao reči neizgovorene pesme. Sedela bi ispred male drvene kućice koju je pronašla, i počinjala da piše. Nije znala kome piše, ali rečenice su dolazile kao da ih neko šapuće kroz vetar.

 Prvo su to bile jednostavne slike: kamenje pod mahovinom, zvuk izvora, svetlost koja se preliva preko snežnih vrhova. A onda, polako, u njenim tekstovima su se pojavljivali ljudi koje nikad nije upoznala, događaji koje nikad nije doživela. Kao da planina nije bila samo priroda — nego kapija, koja otvara priče skrivene u srcu sveta.

 

 

 

Shvatila je tada da ne počinje iznova bežeći od starog života. Počinje iznova tako što se vraća sebi, svom unutrašnjem glasu.

Jednog jutra, dok je sedela na steni i gledala dolinu obasjanu suncem, zapisala je:

„Pisac ne traži publiku, već istinu. A kada istinu pronađe, publika pronađe njega.“

I tada je znala da je njena priča zaista tek počela.

Read More

Iluzija koja diše

 

Probudila sam se ujutru, ali osećaj nije bio isti. Sunce je obasjavalo zidove moje sobe, a ipak… sve je izgledalo kao senka stvarnog sunca. Čak i zvuk ptica koji je dolazio kroz prozor delovao je ponovljen, kao stara ploča koja se neprimetno zaglavila.

Pravila sam kafu. Para je izlazila iz šoljice, ali dok sam je posmatrala, imala sam utisak da se dim kreće po šablonu, kao program koji je neko ispisao, a ja ga tek sada uočavam. Sve mi je šaputalo: „Ovo nije stvarnost, ovo je scenografija.“

Kroz glavu su mi prolazile misli – odakle dolazimo, ko nas je ovde postavio, da li smo svi glumci u predstavi koju neko režira iza zavesa. Ljudi su, činilo mi se, uvek u žurbi, zauzeti svojim malim rutinama. Niko ne primećuje da dani liče jedan na drugi kao iskopirani, kao beskonačna traka koja se ponavlja.

Na ulici sam zastala. Lica su bila prazna, kao maske. Razgovori koje sam čula delovali su unapred ispisani, mehanični. A onda sam pogledala iznad zgrada i spazila mrežu – ne očima, već unutrašnjim osećajem. Bila je to nevidljiva struktura koja drži svet u formi, kao da je neko napravio poligon za naše postojanje.

Tada sam shvatila: ovo je iluzija koja diše. Svet je živ, ali ne kao stvarnost – već kao san koji sanjamo zajedno.

Ipak, nisam osetila strah. Naprotiv. U meni se probudila tiha radost. Ako je sve ovo igra, onda postoji i izlaz. Ako je simulacija, onda je neko postavio ključ u našim srcima.

Možda je taj ključ ljubav. Možda je slobodna volja. Možda je sećanje na to ko smo bili pre nego što smo „ušli u program“.

Dok sam posmatrala prolaznike, osetila sam da nije moje da ih budim. Neki će sami osetiti pukotinu u zavetrenom vazduhu stvarnosti, kao što sam ja osetila. Neki će nastaviti da spavaju, i to je u redu. Svaka duša ima svoj trenutak buđenja.

Zatvorila sam oči i duboko udahnula. U tom dahu osetila sam nešto što nikakav program ne može da sakrije – prisustvo večnog, onog što je izvan ovog sveta. To nije bila iluzija. To je bio trag stvarnog doma.

Kad sam otvorila oči, sunce je i dalje sijalo na istom mestu, ljudi su i dalje prolazili, a dim iz šoljice se i dalje vijorio u pravilnim oblicima. Ali ja sam znala. Nisam više bila ista.

Jer jednom kad vidiš pukotinu u mreži, nikada se više ne vraćaš u staro slepilo.

 

 

 

‚

Read More