Priče u krug

  Iščekivanje - tihi neprijatelj koji razara, dok se ne pretvori u glasnu katastrofu. Glasni neprijatelj koji postane teret i teror, patnja i korak unazad. Nebitno da li iščekujemo dobor ili loše , iščekivanje je teret. I bude nam žao kada shvatimo  da smo napeto živeli. Umesto da budemo u datom trenu i danu. Zato što nas nema nigde osim u tački gde trenutno jesmo. Ničega nema osim sada i ovde. Iščekivanjem vrlo često čekamo sebe. I nismo toga svesni sve dok se ne izgubimo. Lavirint uvek ima izlaz ali dok čekamo , ne vidimo ništa.       Čekanje nas uči da su zidovi lavirinta samo senke naših strahova. Kada stanemo i oslušnemo tišinu trenutka, vidimo da vrata nisu zaključana – mi smo ti koji ih držimo zatvorenim. U sadašnjem dahu skriva se celina, i sve što tražimo već čeka u nama. Tek kada prestanemo da čekamo, život počinje da nas nalazi.

Probudih se u lucidnom snu...  Sve je tako stvarno i nebitno, jer ne postoji. Stvarnost je trenutna i sve dokle odlučim da tako bude. Smejurija, iznenađenje, ironija...Gle, zaista je kao stvarnost, a nije. I osećam sebe i oko sebe, a spavam i san je.   Godine prođoše i čujem : "Sve je možda iluzija " , " Stvarno je samo iskustvo " , " Probudimo se "!  Da li je ova java samo isuviše ozbiljan san? Igra gde smo se poistovetili sa likovima koje smo stvorili? Polako prisećam se lucidnog sna i zavesa postaje vidljiva. Istina je da nešto nije u redu. Ovde gde se naši strahovi ostvaruju brzo i gde želje teško dolaze na red kao ispunjene, gde vlada materija... Nije li nešto krenulo po zlu?  Ko nas je naučio da gradimo kule od straha, da verujemo u nevidljivo što nas kažnjava, da sebe vidimo kao male i loše figurice koje nisu dostojne ničega? Ko je našim ćelijama naredio da se ponašaju protiv nas, ko je od nas napravio loše glumce bez prava na svoju volju? Svet, č...

  Zamisli da postoji tajna formula za sreću. Ne ona koju obećavaju reklame, ni ona koju ti društvo nameće, već formula koja dolazi iz samog univerzuma. Formula koju su naučnici nagoveštavali, a mudraci i proroci oduvek znali – da je sreća stanje svesti koje se može razumeti, naučiti i primeniti. Sreća nije slučajna. Ona nije nešto što se „desi“ samo nekim ljudima, dok drugi ostaju uskraćeni. Sreća je rezultat energije koju nosimo, načina na koji mislimo i osećamo, i fokusa koji dajemo stvarima oko sebe.     Zahvaljujući otkrićima kvantne fizike, danas znamo da univerzum funkcioniše po zakonima energije i vibracije. Sve u našem životu – od odnosa koje imamo, do uspeha i zdravlja – povezano je sa načinom na koji mislimo i kakvu energiju odašiljemo. Drugim rečima: ono što zračiš, to i privlačiš. Sreća je i nauka i umetnost: nauka, jer ima svoje principe koji se mogu dokazati; umetnost, jer svako od nas u njoj pronalazi svoj lični izraz.     Energija misli i em...

  Na vrhu planine , gde je vazduh bio tanak i svež, a šuma šaptala drevne pesme, došla je jedna devojka — pisac. Nije ponela mnogo, samo svesku od debelog papira, olovku i mali ranac sa stvarima koje je smatrala dovoljnim za novi početak.  Grad, u kojem je do juče živela, bio je prepun buke, obećanja koja su se raspadala i reči koje niko nije zaista slušao. A ona je oduvek osećala da pisac mora da pronađe svoje mesto tišine, da bi mogao da čuje ono što drugi ne umeju.  Na planini, dani su tekli drugačije. Ujutru ju je budio miris smole i zova ptica , uveče su joj društvo pravile zvezde koje su svetlele kao reči neizgovorene pesme. Sedela bi ispred male drvene kućice koju je pronašla, i počinjala da piše. Nije znala kome piše, ali rečenice su dolazile kao da ih neko šapuće kroz vetar.  Prvo su to bile jednostavne slike: kamenje pod mahovinom, zvuk izvora, svetlost koja se preliva preko snežnih vrhova. A onda, polako, u njenim tekstovima su se pojavljivali ljudi koje ...

  Probudila sam se ujutru, ali osećaj nije bio isti. Sunce je obasjavalo zidove moje sobe, a ipak… sve je izgledalo kao senka stvarnog sunca. Čak i zvuk ptica koji je dolazio kroz prozor delovao je ponovljen, kao stara ploča koja se neprimetno zaglavila. Pravila sam kafu. Para je izlazila iz šoljice, ali dok sam je posmatrala, imala sam utisak da se dim kreće po šablonu, kao program koji je neko ispisao, a ja ga tek sada uočavam. Sve mi je šaputalo: „Ovo nije stvarnost, ovo je scenografija .“ Kroz glavu su mi prolazile misli – odakle dolazimo, ko nas je ovde postavio, da li smo svi glumci u predstavi koju neko režira iza zavesa. Ljudi su, činilo mi se, uvek u žurbi, zauzeti svojim malim rutinama. Niko ne primećuje da dani liče jedan na drugi kao iskopirani, kao beskonačna traka koja se ponavlja. Na ulici sam zastala. Lica su bila prazna, kao maske. Razgovori koje sam čula delovali su unapred ispisani, mehanični. A onda sam pogledala iznad zgrada i spazila mrežu – ne očima, već u...