Priče u krug

  Probudila sam se ujutru, ali osećaj nije bio isti. Sunce je obasjavalo zidove moje sobe, a ipak… sve je izgledalo kao senka stvarnog sunca. Čak i zvuk ptica koji je dolazio kroz prozor delovao je ponovljen, kao stara ploča koja se neprimetno zaglavila. Pravila sam kafu. Para je izlazila iz šoljice, ali dok sam je posmatrala, imala sam utisak da se dim kreće po šablonu, kao program koji je neko ispisao, a ja ga tek sada uočavam. Sve mi je šaputalo: „Ovo nije stvarnost, ovo je scenografija .“ Kroz glavu su mi prolazile misli – odakle dolazimo, ko nas je ovde postavio, da li smo svi glumci u predstavi koju neko režira iza zavesa. Ljudi su, činilo mi se, uvek u žurbi, zauzeti svojim malim rutinama. Niko ne primećuje da dani liče jedan na drugi kao iskopirani, kao beskonačna traka koja se ponavlja. Na ulici sam zastala. Lica su bila prazna, kao maske. Razgovori koje sam čula delovali su unapred ispisani, mehanični. A onda sam pogledala iznad zgrada i spazila mrežu – ne očima, već u...