Mnogi od nas vrlo često požele da se izoluju na neko vreme, što dalje od svakodnevnice, da osete jednostavnost postojanja i bezuslovnu radost.
Vratiću se jer sigurno tako mora biti. Dotle neću pisati ni "S.O.S" ni "HELP", jer ovde je sve samo ne pusto. Sve vrvi od života zato što nema ljudi da ukrote taj život. Nisam ni brodolomnik ni preživela iz aviona, ovo sam htela, namerno došla. Telefon mi je čitav, iskoristiću ga za uspomene koje ću zabeležiti na slikama, mreže nema, samim tim nema ni cinizma i pametovanja sa društvenih mreža. Ovde more ne smeta obali niti obali smeta moru i palmama, a sve te ptice proizvode divne melodije... Svež vetrić uveče i preko noći, taman da se odmoriš od vrućine, koju nije teško podneti jer je vazduh normalan, što mi poslednjih godina kažemo "proređen". Sve je dobro.
Moj šator za kamp, ispunjen je osnovnim stvarima i dobar je krov nad glavom, vatru ložim za podgrevanje hrane i za kuvanje kafe. Ribe neću loviti, neka žive slobodno, nije moje prisustvo razlog da nestanu. Jesam čovek ali čovek može jesti i plodove zemlje. U blizini mi je ananas i kokos, visoko su, ali ću se popeti, uvežbala sam sve pred polazak. A moj polazak izazvao je buru, od pitanja da li sam luda do zaključka da ću umreti bez civilizacije već prve noći. A meni je noć donela lep san, dok su jutra čarobna i dokazi da bajke postoje. Pesak je beo, voda prozirno plava.
Peti dan sam ovde, brod će do ostrva svratiti tek deseti dan. Dovozi turiste na ostrvo, da malo iskuse divljinu i netaknutu lepotu. Možda se vratim sa njima, možda neki drugi dan. Već sam se navikla na pomisao da su svi bolesni problemi izveštačenog života iza mene. Pored mene su prošle zmije i gušteri a da me nisu ni primetili. Potpuno me poštuju. Pronašla sam u šumi vodu, tako što sam kopala rupu gde je tlo vlažno. Izvire, ima je dovoljno, samo treba prokuvati. Uspela sam se popeti na drvo ananasa, obrađujem ga noževima koje sam ponela od kuće. Razmišljam šta bi bilo da sam stvarno izgubljena ovde, bez ičega...Preživela bih, jer je ostrvo veliko i postoji mnogo drveća sa plodovima, a ima i vode.
More je izbacilo školjke dok sam se borila da isečem ananas. Nisam uzela nijednu za sebe, uslikala sam ih, razgledala i uživala u njihovoj lepoti. Setila sam se jutarnje jurnjave u sivom gradu, podivljalog saobraćaja, visokih cena i šarenih izloga koji mame, gustog vazduha, stepenica, lifta.... Sve je to život i ja ću se vratiti, ali ću se vraćati i na ostrvo. Jednom godišnje biće mi potreban podsetnik šta je stvarno postojanje, kada nema moranja i vremena, nema uslovljavanja i otrova iz ljudi. Potreban mi je zagrljaj netaknutog sveta koji mi govori da vredim i da me nešto nevidljivo uvek voli.
Коментари
Постави коментар