Priče u krug

Iskupljala  je lišće, braon, žuto, naranđžasto, suvo i prefinjeno poput papira, lomljivo poput njene duše kakva je bila do skora. Nije više sigurna niti hoće da tumači ko je zaista kriv, ona sa lošim izborom, strahovima i verom u ljude, ili slučajnosti koje su baš bile prave slučajnosti i nesreće. Teško je bilo sresti osobu sa kojom ćeš razgovarati u miru, koja ti neće deliti savete, pored koje će ti biti sasvim prijatno, koja će znati da sasluša. Želela je biti voljena, ali je povređena, želela je biti srećna, ali nešto joj se oduvek rugalo i zaustavljalo na sred puta. Tražila je dobrotu i bezazlenost, pružala ih, ali je malo sreće bilo sa tim. I svaka osoba sa kojom je mogla biti u sestrinskom ili bratskom odnosu, nije joj više bila fizički blizu. Društvene mreže nisu više bile zadovoljstvo jer je nadvladao cinizam, agresija, pametovanje, podsmeh, ludilo većih razmera.  Predala se sadašnjem trenutku jer u njemu nema ništa od juče, a za dobre i čiste ljude nema mesta ni u ono...

Stare telefonske govornice u Engleskoj, pretvorene u biblioteku. Postoji stotine fotografija iz raznih gradova i sela, sve je uredno i prelepo izgleda. Vredno svakog poštovanja i divljenja, ovakav narod je civilizovan, vezan za lepotu i vrednost, pametan narod. Ovo je p oštovanje kulture, poštovanje vrednosti, uvažavanje svoje zemlje i ulice. Ako je ulica lepa to dokazuje unutrašnju lepotu građana i njihove vlasti. Ovo je primer da su na vlasti ljudi koji imaju osećaj za dobro, koji žele pokazati dobru stranu sveta, ovo je pokazatelj udobnosti, topline doma i uživanje u sitnicama. Stare govornice nisu polomljene i ostavljene kao ruglo, bačene na otpad. Pretvorene su u biblioteku, uredni mali prostor, koji u isto vreme podseća na neka stara vremena. Za stare ljude zahvalnost zbog nezaborava, za mlade divljenje i dobar primer.  Englesko selo - šta izaziva u čoveku koji voli lepotu? Ja pomislim da je to bajka i nešto nestvarno, dok ne shvatim da zaista postoji. Zahvaljujući internetu,...

Pre godinu dana otkrila sam da postoji lepša stana sveta koju pokreće poštena i svetla strana filmske industrije. Radi se o savremenim hrišćanskim filmovima sa snažnom porukom ali koja ima efekta i menja ljude, otvara oči. Puno filmova je urađeno i po istinitim događajima, što dodaje hrabrost da se vera osnaži. Sva ova dela možete naći na jednom sajtu koji se zove "Biblijski filmovi", a lako ih je odgledati bez prijave, bez reklama, jer su divni ljudi to kreirali nesebično. Link do njih je   https://biblijskifilmovi.com/igrani-filmovi/hriscanski-filmovi/ Glavno što se nauči i najveća prednost jeste jednostavnost vere. Bukvalno se ostavlja sve ostalo u čemu ste pokušavali pronaći neku pomoć ili  odgovor. Citate koje nikada nisam uočila sama u Bibliji, jer sam je čitala bez razuma i gurnula je negde u stranu. Shvatila sam sledeće: - Ako je Isus rekao " Ništa nećete moći bez mene", onda nam je samo potrebna molitva njemu i vera da nas čuje, a to je ljudima najteže pove...

Ovu knjigu sam čitala ravno pre deset godina, i to preko laptopa jer nisam bila u mogućnosti da je kupim. Nisam verovala da među Braunovim delima postoji nešto bolje  nego što je  hit knjiga "Da Vinčijev kod".  "Izgubljeni simbol" nije samo  uzbudljiva drama od početka do kraja, već je čitava riznica istraživanja, znanja, istorije, pitanja i odgovora. Prepliću se religija i nauka, u stvari, poklapaju se, jer obe dokazuju da čovek ima mnogo jači unutrašnji potencijal nego što je svestan. I da najveća moć postoji u jednoj reči koja postoji u Bibliji, skrivena ili pred očima a da je nismo ni svesni. Reč kojom je Bog stvorio svet. Foto: Delfi Mnogo puta sam nailazila na članke koji najavljuju snimanje filma po ovoj knjizi, ali sada se to zaista ostvarilo. Den Braun je na svom profilu najavio premijeru filma "Izgubljeni simbol", a čini mi se da je film izuzetno dobro urađen. Knjiga je toliko bogata, da bi stvarno bilo šteta ako je film ogoljen.  Delovi iz  ...

Tako je lepo biti sebičan i više ne razmišljati kuda svet ide, da li neko vlada u senci, šta hoće ovi a šta oni, ko vara narod, ko laže, ko hoće da nas vodi u propast a ko je dobar....Jedno je sigurno - mi ne znamo ko je zaista dobar. Prođeš sve, od slušanja politike do teorija zavera, od svakojakih tvrdnji i navodnih istraživanja nekih likova za koje nikada ne bi čuo da neko drugi nije podelio na društvenoj mreži. Prođeš kroz sve to, smatrajući da neke istine treba da isplivaju, da neko drži neke tajne, čitaš pisce koji se bave tajnama, veruješ da bi nešto trebalo da se promeni....I onda dođeš do zatvorenih vrata, i sve tako  iznova. Greška je u tome što ne vidiš natpis na vratima : " Ne vredi ti ništa, sve ostaje kako jeste.". I to je tačan odgovor, a imaš sreće ako do njega dođeš u zrelim godinama. Danas je mnogo odraslih ljudi, pa i sredovečnih, koji su apsolutno zašli u gluposti, da su totalno van svoje pameti i svojih razmišljanja. Teoretičari služe kao idoli, vesti se ...

Sećanje mi se vraća, kako sam ovde, u septembru i oktobru 2018.-e pisala Zvuk tišine. Uz ranu jesen, uz ptice i mačka koji se igrao uz mene i ležao na klupi... Svašta se može u skromnosti i jednostavnosti. Samo neka je mašte... Danas Desile su se stvari koje sam želela ali ne do kraja. Stigla sam iz grada gde sam provela nekoliko dana i gde je tamo sve što najviše volim. Nije bilo druge utehe osim da stvaram novu knjigu. Nisam znala šta ću da pišem, imala sam bojazan od bunila i otupelosti, od gubitka volje. Međutim, jednog kišnog jutra, došla mi je ideja da pišem knjigu po tekstu na blogu koji sam napisala dve i po godine ranije. Korak po korak i stvarala sam priču koja mi je legla na srce. Divna, topla jesen, nova nada i cilj. Svetlo u mraku. I nastao je Zvuk tišine. Vesna je napustila svoju kuću jer je u svetu zavladala epidemija ludila a to je zahvatilo i njenu porodicu. Ostavila je sve i pobegla na Radan planinu. Tamo je pronašla staru, napuštenu kućicu, a proleće je stiglo...Ubr...

  Mnogi će danas reći: "Nemam vremena". Naročito mlade žene koje imaju decu. Međutim, one ne računaju vreme provedeno listajući po telefonu stranice društvenih mreža, novosti po Googlu, recepte od kojih većinu neće isprobati, vreme na viberu dok šalju ili primaju fotografije. Uživaju u razgledanju tuđih profila, gde je ko otišao, ko se kako obukao, kakva su tuđa deca...Ima vremena za čitanje, ali prvo treba da se shvati svrha čitanja. U ovo doba, nema opravdanja da budeš unazađen. Nema opravdanja da budeš glup. Ne moraš da imaš diplomu završenog fakulteta da bi  sebe smatrao obrazovanim. Ne moraš da čitaš ozbiljnu književnost i da se zamaraš tragedijama. Postoje stotine svetskih pisaca koji su napisali prekrasne priče, interesantne životne sudbine, gde će te upoznati druge i uvideti u drugima svoje osobine. Čitajući strane pisce imate šansu upoznati druge narode i kulture, načine živote, lepšu stranu sveta. Čitajući domaće pisce, uviđate koliko imamo nadarenih ljudi, koliko i...

Ovog leta dopao mi je odmor sredinom jula, i to iznenada, prvi put posle nekoliko godina u to doba. Pošto nisam bila u prilici da odem na more, a planine obožavam, rešila sam da budem skromna i jednostavna. Otišla sam u pitomo naselje Divčibare, ispod planine Maljen, koje pamtim samo po školskim danima. Ispostavilo se da je ovo brzo rešenje za odmor bilo pun pogodak. Tamo sam imala devet dana stvarnog života, tamo gde ima puno ljudi a malo buke, gde sam poželela da ostanem da radim i živim, bez ikakve želje za povratkom u grad i svakodnevnu ludnicu. Bila sam sama ali nisam se osećala usamljeno, jer na ovakva mesta očigledno dolaze ljudi koji žele iskusiti svu lepotu jednostavnosti i mira. Osećala sam se kao u filmovima kada neko pobegne daleko, u neko malo mesto gde se brzo navikne na mnogo lepšu i opušteniju svakodnevnicu. Hodanje kilometrima a da se ne umoriš, normalan vazduh i na plus trideset pet stepeni, a tu je i turistički vozić koji vas vodi na vidikovce. Divčibare sam nazvala ...