Tema klasika

 

Od početka na ovamo sve se menja neprestano. Zato mnogo snage treba da se krene sve do neba. Kad mi duša spusti jedra, kad Pegazu klonu bedra, eto meni crne ptice, crne ptice zloslutnice. Soba prepuna knjiga, kutija mala što svira, gledam prastari svod, u oku olovni san zri. Misli lete sve dalje, blistave, nestvarnih boja, gledam kitnjasti ram na slici prašnjavi lik bdi. Čarobnim dvorcima žurim, orgulje čujem u tami, pastir u frulu svira, opet novi se rađa dan. Zove me nestalo vreme, muzika opojnog vina, čujem i zvuk klavira, nebo praznuje ovaj san. Žena usnulog lika, teška mi otvara vrata, čudni osećam strah, kraj sebe ne čujem njen glas. Mnoštvo nestvarnih lica slike mi stvara iz priča dok je dečiji svet još davno sanjao svoj san. Mekani zvuci klavira, ona tu muziku svira, oči joj čudno sjaje to sa prašnjavih slika znam. Pogled joj uzalud tražim tuga me muči i slama, oči joj krije tama, sve je nestalo nekud već.

Slušam ovu pesmu, jednu od najlepših na svetu, remek delo i više od toga. Uživam u svakoj sekundi, stvaram  u glavi sliku svega što je opisano, ako sam uopšte shvatila o čemu se radi. Mislim da je muškarac doživeo lucidni san, bio je svestan da sanja a u snu bila je žena koju voli... Svejedno kako sam shvatila, sretna sam što sam primetila postojanje ovog umetničkog dela koje osvaja dušu i ostavlja trag. Daje mi inspiraciju, pisala bih nešto, opisala bih osećaj, stigla bih do svojih dubina. Kao da vidim devojke da plešu na obali mora, odevene u Hipi modu, ili plešu po livadi dok im je cvet u kosi, umesto naduvenih usana i telefona. Ja bih sve ovakve hitove iz Jugoslavije, uvela u školski program, jer deca drugačije nikada neće saznati šta je umetnost u muzici. Oni danas isključivo poznaju muziku koja  se prodaje i nije im poznato šta znači poezija u kojoj nema ljubavne afere kao što je u današnjim hitovima. Da li je lepota nestala i ostala u prošlosti ili je samo na pauzi, ni to ne bih mogla odgovoriti. Samo znam da se može otputovati u prošlost i zadiviti se stvaraocima lepote...