Priče u krug

  Bio je novembar, tmuran i tih, kad je Jerotej, isposnik sa Homoljskih planina, po prvi put osetio Poziv. Nije to bila misao. Nije bio glas. Bila je to svetlost – nežna, blaga, ali neumoljiva – koja mu se urezala u snove i budno stanje. Video je zatvorena vrata od kamena, krila od svetlosti, i oči koje nisu gledale – već su bile gledanje samo. Dani su prolazili, a Jerotej je postajao sve tiši. Ljudi iz sela govorili su da se „onaj stari opet s nečim s neba kači“. A on se, zapravo, pripremao. Postio je 40 dana. Govorio ni sa kim. I onda je, jedne noći, ušao u stanje koje je sam zvao „tanka granica“. Telo mu je bilo tu, na podu kolibe, ali duh… duh je bio pozvan. Video je hodnik od kamena, beskonačan i hladan. Hodao je bos kroz tamu dok nije stigao do prostorije sa zlatnom kupolom. Na sredini je sedelo Biće. Anđeo bez krila. Svetlosno, ali tužno. Bez glasa, ali prisutno u svakom kutku svesti.      „Zašto si zatočen?“ – upita ga Jerotej bez glasa. Biće ne odgovori ...

  To je jedna od onih teorija koje zvuče kao da su izašle iz scenarija za film Dan Browna — i upravo zato intrigiraju ljude širom sveta. Tvrdnja da je u Vatikanu zatočeno „nebesko biće“ ili entitet nepoznatog porekla spada u red urbanih legendi i teorija zavere koje nemaju potvrdu u stvarnim dokazima, ali opstaju zahvaljujući internetu, pop kulturi i ljudskoj fascinaciji tajnama. Ova ideja se najčešće vezuje za navodne tajne arhive Vatikana, poznate kao Archivum Secretum Apostolicum Vaticanum , koje su decenijama bile zatvorene za javnost. U tim arhivima, prema teoretičarima zavere, navodno se čuvaju dokazi o vanzemaljcima, anđelima, pa čak i o „biću svetlosti“ koje je uhvaćeno i zatvoreno zbog njegovog potencijalnog uticaja na veru i čovečanstvo. Neki trag ove priče vodi do pseudodokumentaraca i foruma iz ranih 2000-ih, gde su se pojavile tvrdnje da je Vatikan u posedu entiteta koji nije ni ljudski ni demonski, već nešto „između“. Ove tvrdnje su često povezivane sa idejama o „anđe...

  Nekada sam želela da me svi vole. Da se dopadnem. Da budem fina, dobra, skromna. A onda sam se probudila – umorna, slomljena i izgubljena od tolikog udovoljavanja drugima. I tada se desilo nešto važno: Shvatila sam da ljubav prema sebi nije luksuz. To je osnova. Temelj. Životna nužnost. Kada zavoliš sebe, ne moraš više da se dokazuješ. Ne moraš da trčiš za tuđim aplauzima. Ne moraš da se pravdaš, objašnjavaš, izvinjavaš zbog toga što jesi.       Baš me briga za sve što nije moje. Za tuđa očekivanja. Za kritike koje dolaze iz nečijeg nerazumevanja. Za pravila koja guše dušu. Za „šta će reći svet“. Jer svet uvek nešto ima da kaže. A ja imam sebe. I više ne idem protiv sebe da bih bila „dovoljna“ nekome drugom. Zato biram da volim sebe. Da budem svoja. Da budem slobodna. Da kažem NE kad mislim NE. I da stanem iza svog DA, bez griže savesti. Volim sebe. I baš me briga za sve. To nije bunt. To je mir. To je sloboda. To je nova ja.  

  Na tavanu stare kuće , među zaboravljenim knjigama i sapunastim ogledalima, Leona je pronašla sat. Bio je smešten u kutiji obloženoj plišom, sa ugraviranim natpisom: “Ne okreći kazaljke — neka one okreću tebe.” Sat nije otkucavao. Nije imao staklo, niti pokazivao vreme. Ipak, kada ga je stavila oko zgloba, prostor se tiho zatresao, kao da je kuća zadržala dah. U sledećem trenutku, Leona više nije bila na tavanu. Stajala je na drugoj lokaciji, i 400 godina ranije — na kamenom trgu ispunjenom mirisom lovora i glasovima u venecijanskoj odeći. Sve je bilo živo, treperavo, ali istinski stvarno. Tokom narednih “putovanja”, sat ju je vodio u različite epohe iste kuće — u vreme kada su se pisma još donosila kočijama, kada su se slavili dolasci mornara, kada se ljubav krila u šiframa uvezanim koncem. Svaki put, ostajala bi samo pet minuta. I svaki put, nailazila je na istog čoveka — neprimetnog, ali prisutnog. Nekad prodavac knjiga, nekad violinista, nekad mornar. Uvek s istim osmehom i ...

  U malom selu podno Zlatara, gde se putevi pretvaraju u staze a tišina u pesmu ptica, živela je baka Darinka. Njena kuća imala je dvorište puno lavande koja je, svake godine u julu, mirisala jače od svih uspomena. Jednog jutra, dok je sunce još lenjo posmatralo planinske vrhove, Darinka je pronašla pismo ispod kamena kraj starog bunara. Pismo je bilo bez adrese, ali pisano poznatim rukopisom — rukopisom njenog muža Dragutina, koji je nestao tokom rata pre više od pedeset godina. U pismu je pisalo: „Ako ovo čitaš, znači da je lavanda preživela. A ako je lavanda tu, i ti si.“ Darinka nije zaplakala. Samo se nasmejala i sela u senku velikog duda. Zatvorila je oči, a vetar je ponovo zamirisao na mladost, lavandu i jedno proleće koje nikada nije do kraja prošlo.    

  Skriven među senkama vekova, ne traži priznanje, niti ostavlja tragove na površini sveta. On je most između onoga što je zapisano i onoga što se mora sačuvati. Njegove ruke, obavijene tišinom, drže knjigu čije stranice odjekuju šapatima prošlih vremena. Nije običan čitalac—on je čuvar, utočište istine koja ne sme biti izgubljena.  Zna da reči u njoj nisu samo mastilo na pergamentu, već ključ za one koji traže, odgovore za one koji pitaju. Knjiga mu svetli u rukama, ispunjena tajnama koje svet nikada nije bio spreman da sasluša. Neki su pokušali da je zaborave, drugi da je unište, ali ona opstaje—jer tajne ne mogu nestati, mogu samo čekati trenutak svog otkrivanja. Svet prolazi pored njega nesvestan njegove moći, nesvestan svetlosti koja se skriva iza tih korica. Ali on zna. On pamti. On čeka. Jednog dana, neko će biti dostojan da pročita njene stranice, da pronađe ono što je vekovima skriveno.  Do tada, Čuvar ostaje u tišini, sa knjigom u rukama—nevidljiv, a neizbrisiv....

  U svetu koji nas svakodnevno ubeđuje da treba da jurimo ciljeve, popravljamo sebe, zarađujemo više, radimo brže i budemo “realni”, postoje ljudi koji su – reklo bi se – ostali van tog tempa. Ljudi koji se i dalje smeju punim plućima, kojima oči zrače iskrom kada vide balon u parku ili dugačku senku na zidu. Ljudi koji su zadržali dete u sebi. Oni nisu naivni, ni nesvesni stvarnosti. Naprotiv, često su prošli mnogo toga. Ali su, uprkos svemu, odlučili da ne izgube radost . To nije ona radost koja dolazi iz spoljašnjih postignuća – kada nešto kupimo, postignemo ili osvojimo. Ne. To je bezuslovna radost , ona koja se javlja iznutra, bez posebnog razloga. Čista, tiha, iskrena. To je onaj osećaj kada osetimo zahvalnost samo zato što dišemo. Kada nas sunčeva svetlost na licu podseti da smo živi. Kada se setimo kako je čudo što uopšte postojimo – i što svakog dana imamo novu šansu da budemo. Ljudi koji su zadržali dete u sebi nisu detinjasti, nego detinje radosni . Njihova sposobnost...