Priče u krug

Jedinstven si? A želiš pisati? To je sjajno! Biti jedinstven i održati svoju individualnost je izuzetno važno u kreativnim profesijama kao što je pisanje. Kao stvaralac, važno je da iskoristiš svoje jedinstvene ideje i perspektive kako bi stvorio nešto originalno i autentično. Pisanje je moćan alat koji ti omogućava da izraziš svoju kreativnost i da podeliš svoje misli sa svetom. Bez obzira na to da li pišeš fikciju ili nefikciju, tvoja  jedinstvenost i autentičnost će pomoći da tvoje reči imaju veći uticaj na čitaoce. Kao pisac, možeš pronaći inspiraciju u svojim ličnim iskustvima i emocijama.Tvoja jedinstvena perspektiva i stil pisanja će pomoći da  čitaoci osete  autentičnost i otkriju nešto novo i zanimljivo. Važno je da ne pokušavaš da se prilagodiš drugima i da ne pokušavaš imitirati druge pisce.  Ostani veran sebi i svojoj autentičnosti kao pisac. Iskoristi svoje jedinstvene ideje i perspektive da kreiraš nešto novo i originalno. Tvoja jedinstvenost će ti po...

Reč "vera" poistovećuje se sa religijom , da je to ono u šta verujete. I tako je vekovima. Ljudi je mehanički izgovaraju, a oni koji posećuju hramove imaju zajedničko ime, vernici . Podrazumevano je to, ako veruješ u Boga, da si "vernik", što i nije baš dovoljno definisano, jer čemu to, ako samo veruješ da božanstvo postoji? Zato što vera nije samo smatrati da bogovi postoje, to je više shvatanje  i mišljenje. Ova reč ima značenje samo ako si nešto naumio, a to nije lako i potrebna ti je pomoć. I to ne ljudska, već ona nevidljiva, bilo da si je zatražio od Boga, svetitelja, anđela, ili od samog Univerzuma.  Ukoliko si poverovao da te je to čulo, odmah ćeš početi da dobijaš razne poruke kroz simbole, znakove ili snove, razgovore... To što te je čulo, unapred zna da li je tvoja želja ili namera dobra za tebe. Ako nešto nije dobro, poslaće ti lošu intuiciju, prepreke, blokade koje nećeš moći preći. U tom slučaju, bolje odustati i sačekati da stvari krenu na bolje.  Ak...

Vaskršnje je vreme. Proleće se pokazalo u punom sjaju onda kada je kalendarski stiglo. Zatim je zahladnelo i pao je sneg. Svuda se šareni a ne možemo da uživamo u tome. Gledamo i  čekamo, dok ponovo oblačimo zimsku jaknu. Robovi smo. Sve je očiglednije. Sve jasnije. Radimo, ali rad uzima danak, mnogo više nego što daje. Žao mi je što nemam nade. Za decu koja odrastaju ima je sigurno. Ali za nas koji smo odrasli u vremenima zla, nema je više. Robovi smo i uvek višak u svojoj zemlji. Od kada sam počela odrastati mislim da sam višak u Srbiji.  Ko će se izvući? Samo onaj ko započne neki svoj posao i onaj ko ima debele živce, koga nije briga šta se dešava. Blago ljudima koji se umeju snaći. Ja sam u grupi koja robovski, odgovorno radi.  Čekajući sunce i čekajući proleće.   

💙 Kada ne mogu izaći iz kruga ludila, niti mogu osetiti da će sutra biti bolji dan, tada jednostavno osećam, da nisam u svojoj koži.  Kao da sam tuđi cvet a da nemam svoj vrt. Kao da moram robovati tuđim uspesima i biti potpora tuđim idejama.  Robovi smo, neko tako hoće i Srbiji se moderno robovlasništvo sprema. Uzima maha, svesni smo i ne znamo šta ćemo sa tim. 💙 Možda je rešenje u ignorisanje svega, u podsećanju da je sve prolazno i da ozbiljnost nije potrebna. Sve posmatrati sa strane.  ☘️ I vratiti se sebi. Polako, uz dobar osećaj, uz razumevanje svojih misli i koraka . Setiti se šta volim, šta hoću, šta želim, šta nedostaje. A nedostajem sebi. Jednom sam u polusnu videla dete u meni, u tami plače i hoće da kaže: "Dosta, dosta, povređuješ me!" 🍀 U pravu su oni koji govore o unutrašnjem detetu. To smo mi, pravi mi. Dete će prestati da plače kada oseti povratak njemu - sebi.

  To da gledamo kako nešto propada i ne činimo ništa, iz nepoznatog, u glavi, razloga. Blokada je 100 a može biti i jedna. Zanimljivo, kako pokušavamo da spasemo nešto što ne možemo a neće ni viša sila . Zanimljivo, koliko u svakom lavirintu i ne poznajemo silu, samo nemoć i nadu. Ne uvek  nadu, nemoć obavezno. Zaista zanimljivo kako se nosimo sa tim. I kada prođe, pitamo se kako smo uopšte mogli nešto uraditi, izdržati. Postoji neka ruka, zanimljivo koliko je osetimo da nas pridrži, ali samo toliko koliko da ne padnemo. I ako se spotaknemo, pošalje razlog da ustanemo. Zapanjujuće koliko tama baci na dno i koliko do dna stigne svetlo i pokaže izlaz. Koliko nešto obara u bezdan  i nešto podiže.  Čovek,  meta i materija kroz koju zlo i dobro igraju se rata. Dobro iskušava sebe dokle može biti pobednik, zlo se uvek nečemu nada i ne miruje. Dva brata igraju se rata, preko nas koji smo tu da poslužimo kao oruđe. Kao inspiracija. Zanimljivo - mi smo zamorci . I ...

  Dok tražiš istinu, nemaš pojma šta da misliš o njoj. Postoji li uopšte, ako je sve varka, smišljena drama, gde smo zaboravili koje smo uloge dodelili sebi? I ako pronađeš ono za čim tragaš, koga je briga? Nijedna istina ne želi biti otkrivena jer bi tako i scena nestala, glumci bi videli sebe u pravom svetlu, poput Adama i Eve kada su pojeli "jabuku".

Život između mira i ludila jeste težnja da se uspostavi red u haos. I sve dok ne shvatiš da je to skoro nemoguće, i dok ne pobegneš od haosa koji se neprestano širi i usisava sve pred sobom.   O slobodi ličnosti pokušavamo naučiti, maštamo, želimo, otimamo se za pravo da "ja budem ja". Sve dok ne vidimo na primeru drugih ljudi da je sloboda u nama i zavisi hoćemo li je pustiti da vlada. Postoje ljudi koji nas mogu osvestiti samo jednim razgovorom, i sa takvima treba graditi prijateljski odnos pun poštovanja. Sloboda ličnosti je kada ujutru ustanemo iz kreveta napokon rešeni da učinimo nešto na šta ćemo biti ponosni. To podrazumeva da se otarasimo stidljivosti, ograničenja ili nepoznatog straha, pa odlučimo "rizikovati. Istraživati i pronaći sebe, znači da rizik nije ništa drugo nego put koji je stvarno naš. Ljubav nas natera ili da svim čulima osetimo postojanje, ili da više ništa ne postoji što je do juče bilo. Ona nas motiviše da pređemo ustaljene granice i postignemo ...