Jako teško i mnogima se čini nedostupno. Imati pažnju. Kada nam tako slikovito neko opiše koliko je bitna pažnja u sadašnjem trenutku, kao da se iznenadimo.
Zastanem na tren i pomislim: " Sve je to tačno ali ne mogu da se ogradim. Ne umem da osetim trenutak." Možda mnogi od nas ne znaju koliko vrede i koliko blaga se u nama krije. Nismo svesni da lepši smo iznutra nego što se predstavljamo i sebi i drugima. Borba za goli život odvukla je čoveka od sebe samoga, a nekima je to učinio uspeh ili velika materijalna dobit.
Odvučeni od pažnje, vidimo samo oklop ali ne i sebe u oklopu. Robovi smo i samo to vidimo. Ponekad u samoći, u lepoti prirode, pored osoba koje volimo, budemo svesni da smo vredniji nego što nam svakodnevnica nameće. U svojoj kreativnosti vidimo koliko smo vredni, u humanim postupcima prema svim bićima shvatimo koliko smo veliki.
Uvek isto...
Radiš kako i šta moraš, da bi preživeo. Trpiš i čekaš bolje dane, pokušavaš da zavoliš trenutno stanje i ništa od toga. A klupko se odmotava. Crveno klupko, iznad njega sunce i sve u praznom prostoru. I pitaš se ko je kriv, slučajnost, sudbina, ti, neko drugi? Pitaš se da li su neki ljudi u tvom životu demonizovani pa te njihova stopa i crna senka prate, nedajući mira? I onda, na kraju dana, vidiš crveno klupko. Sunce iznad njega je uporno, i "bezobrazno" je uporan mir u onom prostoru, beskonačnom.
Kreneš dalje...
Ali, ne ide. Uvek isto, pustoš, nema mira iz onog prostora. I ne vidiš čija ruka odmotava klupko. Sve je košmar, dok ti kao živiš pristojno i kako treba. I sve je laž. Osećaš da nema kraja reprizi, čekaš hoće li se klupko odmotati.
