Priče u krug

  Ukratko Kada se isprazni, opustoši sve. Um, očekivanje, stanje svesti svede na trenutak, dolazi do nule. Nula je krug, ništa. Od ničega stvara se sve, krug je siguran da se u njemu nalazi izgrađeno. Plamičak se pojvi kao Znak, kao pokretač i nada. I tako počinje novi ciklus, otpada staro, stvara se novo .

Jako teško i mnogima se čini nedostupno. Imati pažnju. Kada nam tako slikovito neko opiše koliko je bitna pažnja u sadašnjem trenutku, kao da se iznenadimo.  Zastanem na tren i pomislim: " Sve je to tačno ali ne mogu da se ogradim. Ne umem da osetim trenutak." Možda mnogi od nas ne znaju koliko vrede i koliko blaga se u nama krije. Nismo svesni da lepši smo iznutra nego što se predstavljamo i sebi i drugima.  Borba za goli život odvukla je  čoveka od sebe samoga, a nekima je to učinio uspeh ili velika materijalna dobit.  Odvučeni od pažnje, vidimo samo oklop ali ne i sebe u oklopu. Robovi smo i samo to vidimo. Ponekad u samoći, u lepoti prirode, pored osoba koje volimo, budemo svesni da smo vredniji nego što nam svakodnevnica nameće. U svojoj kreativnosti vidimo koliko smo vredni, u humanim postupcima prema svim bićima shvatimo koliko smo veliki.  Poput lucidnog sna Da, liči na lucidni san. To je meni otkriće jer mi je pažnja oduvek blila problem. Lucidni san je...

Uvek isto... Radiš kako i šta moraš, da bi preživeo. Trpiš i čekaš bolje dane, pokušavaš da zavoliš trenutno stanje i ništa od toga. A klupko se odmotava. Crveno klupko, iznad njega sunce i sve u praznom prostoru. I pitaš se ko je kriv, slučajnost, sudbina, ti, neko drugi? Pitaš se da li su neki ljudi u tvom životu demonizovani pa te njihova stopa i crna senka prate, nedajući mira? I onda, na kraju dana, vidiš crveno klupko. Sunce iznad njega je uporno, i "bezobrazno" je uporan mir u onom prostoru, beskonačnom.  Kreneš dalje... Ali, ne ide. Uvek isto, pustoš, nema mira iz onog prostora. I ne vidiš čija ruka odmotava klupko. Sve je košmar, dok ti kao živiš pristojno i kako treba. I sve je laž. Osećaš da nema kraja reprizi, čekaš hoće li se klupko odmotati. Sve je pustinja... Nešto ti govori da nisi u njoj uzalud. Osećaj ti se javlja da si ona kiša u pustinji na koju se dugo čekao. I da je klupko u tvojoj ruci. A svetli prostor tvoja duša. Nego si kao čovek zaboravio, usnio u u...