Priče u krug

Dođe čovek  sam sebi. I tako krene. Shvati šta želi jer to ga progoni sa osećajem koji se  ne može pobediti. Uzlupa se srce, adrenalin krene, ništa ne prihvata odbijanje. Kažu da to je naše Biće . Naravno, to jesmo  mi. I sigurno, ako nismo to nešto  uradili prošle godine, a želeli  smo nešto mnogo, mnogo, tražili izgovore da zaobiđemo poduhvat, uradićemo to sledeće godine.  Sigurno je tačna tvrdnja da bolesti nastaju zbog neusklađenosti sa sobom. Ne može čovek da radi za druge a da ne vidi sebe.  Ne možemo da nekoga postavimo ispred sebe ako nismo sobom zadovoljni. Ne možemo biti pobožni ako sebe zapostavljamo.  Jer mi smo božija deca i Torac ne voli da njegovu tvorevinu zapustimo. Koliko činimo drugima dobro, tako moramo sebi i prvo sebi.  Da bi se naši postupci ogledali i uzvraćali kroz Istinu koja se zove Zakon privlačnosti.   Poštovati dobru emociju, inuticiju i znakove pored puta. 

Kucala je bezveze. Ni reči ni rečenice, samo slova, bez cilja. Nije gledala u tastaturu i ekran, već joj je pogled odlutao na puža koji je uživao u kiši. Bilo je to pravo uživanje u daru života . Ona na terasi, on u travi. Ona nemirna i bezvoljna, on spokojan i srećan. U čemu je stvar?  -A šta je njemu potrebno? On je u svom raju iz kog nije proteran. - postavila je sebi realno pitanje i odmah odgovorila. Zveckala je kašičicom po tacni. Kafa je ispijena, a mogla bi još jednu skuvati. Potrebno je napisati lepu priču, inspirativnu, izazovnu, poučnu... I nije nešto išlo od ruke tog podneva. Radije bi se izležavala i gledala film. Ili u kišu koja je sve na zemlji porosila. Sve je mirisalo. Ali, kiše je i previše bilo. Polovina jula, još uvek bez prave letnje klime.  Težila je savršenstvu a znala je da to ne postoji u ljudskoj glavi.  Savršenstvo je sve oko nas, ono što nismo stvorili. I naše je da se divimo, da očuvamo i poštujemo.  Ponovila je kuvanje kafe i ponovo se...

Nije vreme krivo za nervozu, već praznina u srcima ljudi dolazi do izražaja. Nije uticaj planeta, već je unutrašnjost podlegla svemu što ne valja i postala zavisna od svega što je raduje. Nešto nas "drži" i kada nas napusti, tonemo. Čekamo nešto da prođe a posle toga iznova čekamo. Iščekujemo one kojima se radujemo jer sami sebi nedostajemo. U lavirintu tražimo Izvor i odgovore kojih nema. U lavirintu stižemo do sebe gde se moramo suočiti sa odrazom u ogledalu. Dosadno, surovo, depresivno, voda se sliva odozgo, kao da nam nije dosta...Spira otrove po zemlji, po njivama i voćnjacima, u vazduhu, spira naše misli i dovodi do pitanja na koje nemamo odgovore.