Priče u krug

  Sećanja na tebe, da li su stvarna? Možda je samo to istina dok živim u iluziji. Osećam, postojiš negde u prošlosti koja stoji, poput zaustavljene scene filma. Tamo si i znaš za mene, dok se ja uvek iznova pitam... Šta je istina? Šta je san? Od svega ovoga šta je java?  Tvoje su reči ostale u meni, pokušavam da ih iznedrim, dok ćute i čekaju svoje vreme.  Tvoj pogled uvek istu poruku šalje, dok ne znam odakle i kako u prošlost da krenem.  Zatvaram oči i sebi se vraćam, daleko...Ti si tamo.        

    Boje daju smisao, raspoloženje i podižu vibraciju. Boje su ljubav prema životu, umetnost i lepota. Boje ukazuju da sve je različito i vredno.  I da u toj različitosti postoji jedinstvo - lepota. Tajanstvena priča o stvaranju svega dobila je svoju stranicu o bojama.  Svaka boja jeste novi drugi osećaj, inspiracija, poruka. 

  Misliš da sve se ponavlja i da krug je proklet. I vremenom shvatiš da ipak nema reprize. Stoji sve, ne ponavlja se. Čekanje je to, ali ne znaš čije. Da li tvoje ili čekanje života na tebe?Često čovek nema izbor i uzalud je svaka priča. Znaš da ti treba promena i ne znaš odakle da počneš. Vreme se okreće u vidu kazaljke i kalendara, a stoji sve. Vrata su sva zatvorena. Poneki dragulj iz blata izroni, da ti ulepša život i podari nadu.  U krugu stoji sve - izlazak iz kruga je sloboda.  Ne moraš biti deo nečega, možeš biti otuđen i doživeti oslobođenje. Prilagoditi sebe sebi. Kada nemaš izbora, postoji opcija - udaljiti se. Dokazati krugu da sečeš njegove čvorove, da te ne dotiče ništa više, ne davati pažnju drami što se neprestano emituje. Ako je ne posmatraš, nestaće. Projekcija mora stati i slobodan si.              

  Nemoj da ti tuđe reči imaju težinu - sve to ode u nepovrat, u tišinu. Nemoj da ti tuđe misli motaju se po glavi, sve je to tuđe i nebitno je. U prašinu i nepovrat odleti sve. Pojave se druge reči i misli, ali sve prolazno je. Samo ti sebi ostaješ.    I ako neko zaboravi te, zanemari, dobro je. Nije patnje vredno to što je nevidljivo i nebitno. Zemaljska tišina među ljudima nije vredna pažnje. Sve je to drama emocija koje se na kraju gube.  

  Ko te poslao meni? Da osetim ledeni dodir, poslednji spas, svežinu na mojoj užarenoj patnji. Znaš li koliko mi trebaš, dok tražim jesam li kome bitna i da li  uopšte postojim? Dugo su moji koraci bili nemirni i zalutali. Dugo sam verovala da je svaki put ispravan i za drugi da ne znam. Nikada nijedna zacrtana staza nije prava. Sve je laž kada mislimo da nešto mora. Rešenje dolazi kada obustavimo potragu, laži odlaze same.  Vrlo često nam se učini da je mnogo toga van kontrole naše, pa ne znamo kako uopšte kreirati i jedan svoj dan. I kada se pojavi život u sred pustinje, osetimo da smo zaista bitni, i ne tako mali i nevidljivi. Mora postojati neko ko naše suze shvata ozbiljno i razume potrebu za srećom. Neko te poslao meni i svoj obraz prisloniću na tvoju svežinu, moju užarenu patnju ugasićeš i sprati sve tragove pepela iz kojeg me podižeš. Spas je kada te neko voli i prihvata. Spas je kada te koraci dovedu do otvorenih vrata. I kada san vode u pustinji pošalje poruku, ...

  Nije glupa, niti je ikada bila. Samo je živela u nadi.Žena koja je čekala Čekala je i slušala unutrašnje otkucaje. Bez ogorčenja i mržnje. Njeno iščekivanje bilo je iz ljubavi i želje da se ostvari najbolje.  Devojka koja je čekala, nije videla ni budućnost ni sebe, ni ženu u sebi. Videla je samo figuru čoveka koji bi trebao da dođe. Čekajući doživela je duhovni rast i lekcije, uzdigla se iznad bola i obrisala sve gorčine.  Jer to čekanje beše putovanje gde je spoznala sebe.      

  Juče sam rešila da mi ne budeš potreban. Danas je to istina. Juče sam jedva čekala da prođe ludilo. Danas ni traga ludilu. Nisam verovala da sve će biti iskustvo. Danas vidim da me je iskustvo nateralo da se izgradim i izađem iz oklopa. Ti si prošao, ja sam postala.         Svaki momenat lep uspori, jer su previše kratki i nepredvidivi. Svaki lep dan pokušaj prebaciti na sledeći, možda se ponovi. Ulepšaj i oboji sitnice kako znaš, jer će značiti...