Ponekad ovakve večeri odgovaraju, podstiču na neku inspiraciju, koju ne mogu da objasnim. Napisala bih nešto a ne znam šta jer to kao da nema reči. Možda bih smislila i neku melodiju ali nisam kompozitor. Učini mi se da čujem zvuk violine a nisam ni muzičar. Samo sam piskaralo. Ružna reč, ali je prihvatim kada shvatim koliko je boljih pisaca od mene.
Da se vratim na letnje veče, mrak u sobi, otvoren prozor, jak, topao vetar, kao da će oluja i nevreme. Ali neće, samo će duvati da bi izazvao u nekima nejasne emocije, koje ne znamo opisati. Zavesa koja leprša, prozor koji lupka a ja neću namerno da ga zatvorim, odgovara mi sav taj zvuk. I fijukanje i landaranje, i poneki zvuk auta koji juri uplašen od nevremena, sve mi odgovara. Ima nešto u tome, ograda koja štiti, od ljudskih glasova, od mogućeg sutrašnjeg stresa, od saveta koji ne tražim, od nametanja, cike i vriske "glasnogovornika". Od praznih priča koje otimaju energiju a ne služe ničemu.
Neka noć potraje što duže, pomislih u sebi, jer sada miruju svi nemirni i lukavi, svi dosadni i pametni. Odustaću od čitanja jer ne želim upaliti svetlo, tako bi propao sav događaj noći uz vetar. Dovoljna je mesečeva svetlost. Drvo ispred mog prozora savijalo se, kao u strašnoj sceni mnogih filmova, ali nije to ni strašno ni loše. Savija se i čovek pred naletima vetra, zavisi ko je koliko sposoban da izdrži. Primakla sam stolicu prozoru, na knjigu spustila ugašen telefon, poslužiće da knjiga ne sleti sa stola. Televizor je i dalje radio, pomislih da je ipak pametno isključiti ga iz zida. Sela sam i i prebacila ruke kroz prozor, neka me vetar sve više nosi. Vrata od nečije pomoćne zgrade su lupala, komšijski pas je lajao, svi su se sakrili, samo je moje telo jednim delom bilo napolju. Vetar mi je češljao kosu unazad, i ja osetih dečiju radost u sebi.
- Odnese mi i glavu. Moraću da zatvorim prozor.- rekla sam u sebi, kao da se obraćam vetru.
- Zar mi nije drago? Jeste, kosa miriše nakon pranja, zanimljivo je, oslobađa me.-
To nije bilo dovoljno, sela sam na prozor, da bi moja spavaćica lepršala. Na nebu se pojavile svetlice, pomalo je i grmelo, po koja kap kišice, nošena uz vetar.
-Maleni, pa gde ćeš ti? Došao si kod mene.-
Podigao je glavu i zacvileo nestrpljivo i mazno, želeo je pažnju. Pomilovala sam ga nogom a on mi je već vukao kraj spavaćice.
- Ti bi da se igraš. Pobegao si iz dvorišta, tražiće te.-
Priznala sam sebi da ovo ipak nije komšijski pas za kojeg sam bila ubeđena da je lajao do skora. Samo su bili slični. A ovaj hoće da se igra, bez obzira na nevreme. Ma, kakvo nevreme, šta ovde ima strašno osim u ljudskim glavama?-
Skočila sam dole, bosa, okružena naletima jakog vetra koji se igrao mojom kosom sa svih strana, dok se pas igrao spavaćicom. Pružila sam ruke da ga pomilujem po glavi, on je pružio šape, kao da hoće da se zdravi sa mnom. Oči su mu sijale radosno, hteo je igru sa mnom, kao da je to jedino na svetu ove noći važno. Trčakarali smo po dvorištu, oko drveća koje se savijalo, skrivali se od varnica sa neba, hvatali opalo lišće, a onda pokisli na letnjoj, bezopasnoj kiši. Nismo prkosili sili vremena već se stopili sa njom.Struja je stigla, osvetlele su se neke komšijske kuće. Više se nisu plašili nevremena, već su hranili radoznalost gledajući me šta radim. Sutra će prepričavati da sam luda, a ja sam stekla prijatelja. Uvela sam ga u kuću, nahranila ga, postideo se kao da se plaši da mu tu nije mesto. Dobio je ćebence koje je meni pripadalo u detinjstvu. Zadovoljno je mahao repom dok nije zaspao, a ja sam se umotala u jorgan dok se moja pokisla spavaćica sušila u kupatilu.
Tonula sam u san a plan za sutra ispisala sam u mislima. Prijaviti da imam psa, odvesti ga veterinaru i obaviti sve što je potrebno, zatim napisati roman koji će se zvati Igra prijatelja uz vetar. Jer je taj vetar doveo moje postojanje iz stresa u inspiraciju.
