Priče u krug

  Tajne su istina koja nas obavija. Tajna nije tajna kakvom se predstavlja, jer neko za nju zna i neko će je saznati. Tajna je krhka istina, ali postojana, kao nešto čisto i nevino, skriveno i omraženo, voljeno. Bilo da je mračna ili lepa tajna, to je ipak istina koja postoji i nije za svakoga, a opet će je svi vremenom saznati. Jer Gospod reče, da ništa nije tajno što neće biti javno.  Java i tajna iste su, samo različito gledane. Java je popularna, tajna u nečijim rukama, mislima.  Obe su deo predstave i onaj deo koji se krije iza zavese...

  Od početka na ovamo sve se menja neprestano. Zato mnogo snage treba da se krene sve do neba. Kad mi duša spusti jedra, kad Pegazu klonu bedra, eto meni crne ptice, crne ptice zloslutnice. Soba prepuna knjiga, kutija mala što svira, gledam prastari svod, u oku olovni san zri. Misli lete sve dalje, blistave, nestvarnih boja, gledam kitnjasti ram na slici prašnjavi lik bdi. Čarobnim dvorcima žurim, orgulje čujem u tami, pastir u frulu svira, opet novi se rađa dan. Zove me nestalo vreme, muzika opojnog vina, čujem i zvuk klavira, nebo praznuje ovaj san. Žena usnulog lika, teška mi otvara vrata, čudni osećam strah, kraj sebe ne čujem njen glas. Mnoštvo nestvarnih lica slike mi stvara iz priča dok je dečiji svet još davno sanjao svoj san. Mekani zvuci klavira, ona tu muziku svira, oči joj čudno sjaje to sa prašnjavih slika znam. Pogled joj uzalud tražim tuga me muči i slama, oči joj krije tama, sve je nestalo nekud već. Slušam ovu pesmu, jednu od najlepših na svetu, remek delo...