Sanjati jedno isto mesto, koje ti je u snu poznato a u javi nije, jednako je sećanju na ono što još nismo doživeli.
Sećanje koje i nije bukvalno sećanje, već znanje sakriveno od sebe. Nečega smo svesni, od nečega bežimo, od pravog sebe...Možda i od iskustva iz prošlog života.
Ili od onoga što smo hteli reći i što smo davno poželeli i potisnuli u sebi.
Ako sanjamo da ulazimo u hram, da li je to znak da pokušavamo ući u odaje kojih se plašimo? Šta ako u nama leži riznica znanja, zapisana tajna i neba i zemlje, samo se plašimo pročitati te redove? Možda svako od nas, jednostavno, zna sve, ali smo zaboravili ko smo i tragamo za odgovorima u nauci i religiji, u starim spisima.
Često pomislim da je mnogo toga istina, upravo od onoga u šta ne verujemo. Zarobljeni smo u nametnutom svetu, svako je svojim rođenjem dobio sve nametnuto, ništa po izboru, i onda se duša u nama vremenom budi, opire se, neko je izbegne, neko krene tim putem.
Nešto sam htela od sebe dok sam bila dete, da budem jaka i srećna, da se smejem svakome ko tvrdi da je nešto nemoguće. Da samo verujem u dobro i pratim dobro, i da nikada ne brinem, da ne prestanem želeti i ispunjavati sebi što poželim. Sanjam klupu na kojoj želim sedeti, stazu i šumu kroz koju se šetam i srećna sam tamo, sanjam grad koji mi je toliko poznat, ili deo grada u kom nešto tražim.Uvek isto mesto i pitanje, šta tražim tamo, ili koga.
Negde tamo postoje odgovori na sva pitanja, unutar mene piše sve. Ti redovi me prizivaju, dozivam samu sebe. Strpljivo i mirno, moja duša me zove.
