Sećanje na proleće 1999.
Niko nije verovao da će se stvarno desiti. Ja sam bila sigurna da od toga nema ništa, samo glupe priče. U oktobru 1998. bila sam pripravnik u računovodstvu, gde je radilo osam žena, koje su bez prestanka pričale o bombardovanju. Osim što su me slale na pijacu, banku, prodavnicu, nervirale su me i zbog crnih slutnji. Pozdravila sam se sa njima u decembru i pomislila kako gorih paničara u životu neću sresti. A bilo je obrnuto. Meni dvadeset, ni brige ni pameti, a one starije, informisane, majke ... Stigao je mart i osetila se napetost u vazduhu. Odjednom je nekome palo na pamet da donese ikonu Bogorodice sa detetom ( Trojeručicu), u Srbiju, i tako iz grada u grad... Setiše se ljudi da su i mošti Kneza Lazara pronete Srbijom 1989. pa nije bilo dobro. Opet kažem, gluposti, ali onaj osećaj u vazduhu... Dnevnik prenosi reči državnika, da ćemo braniti zemlju i nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja...Pročulo se da ljudi već čiste podrume, gotovo je...Mi smo u malom gradu, tamo gde je...