Priče u krug

  " Gledaš kako deo sveta ludi, od ludih do još luđih priča i shvatanja...Hvala Bogu, što me je izvukao iz gomile. Neka ih, neka plešu pozornicom koju su postavili navodni ratnici svetlosti i lažni proroci. Kada se probude, moraće iznova da uče. Ko ti najviše priča o slobodi, taj ti je napao mozak da ga porobi. " - zapisala je u svoj dnevnik i nasmešila se zadovoljno. Izbegla je ludilo za dlaku. Možda je ljudska glupost toliko uporna, da izgleda kao da je neuništiva. Ali ako je pustimo da teče, iscureće do kraja, kao mutna voda iz napukle cevi. Ja i ja igramo se rata.Koja gubi, ne zna to nijedna. Možda ona treća što otvara vrata... I ona je "mi", možda je ona pobednik. Lepota je u jednostavnosti, a jednostavnost je kada primećuješ ispred sebe a ne oko sebe, ljude i njihove događaje koji nisu tvoji.

Sanjao je pustinju, ali nije znao da li je ona u njemu ili okolina tako utiče na njega. U sledećem snu hodao je pustinjom i shvatio koliko je prazan dok je sa suncem i golom zemljom sve u redu. Sve je bilo onako kako je stvoreno, samo se čovek udaljio od svoje prirode. Stigao je do dela pustinje gde je procvetala i gde drvo uspravno stoji, prisećajući se da je nekada verovao u čuda i prestao. Naučili su ga da mora biti "realan" i prilagodljiv, da živi po pravilu i da nema želje. Divili su mu se kako je ozbiljan, fin i uspešan...dok je on sanjao pustinju i nosio je u sebi.Morao je da bude po meri i želji roditelja, stričeva, strini, tetki, baba, đedova, kumova i komšija...Mislio je da mora. I sada, dok je hodao pustinjom, shvatio je da se samo mora umreti. Jednog dana vratiti se Bogu i uvideti koliko ništa nije uradio da ispuni prazninu. Nije se smeo boriti za ljubav koju je hteo, nije smeo reći "ne" drugima i sebi "da", nije smeo reći " baš me ...