Kafa i ljudi

Dešava se...

" Samo još ovo da završim pa ću da skuvam kafu. Nikako da stignem."

" Htela sam da popijem kafu malo pre, ali imam posla, ne stigoh."

" Samo što sam skuvala kafu, neko me zove. "

" Ohladila mi se kafa, nisam je trebala ni poželeti na ovom ludom poslu."

" E, sad ću da popijem kafu posle ručka."

" Nestade struje, ne mogu ni kafu popiti."

Jutro

" Baš mi je dobra ova kafa, odavno nisam bolju skuvala."

" Dobro je što me je  kafa razbudila. Jedva sam progledala."

Podne

" Mogli bismo još po jednu kafu, ona prva se ne računa."

Veče

"Popila bih kafu ali neću moći zaspati noćas."

Prijatelji

" Hajde da se jednom nađemo na kafi, da se ispričamo."

Posle godinu dana...

" Eee,  nikako da da popijemo onu našu kafu."

" Haha, hajmo online. Vidi što je lepa ova slika."

" Haha, evo ti gif, još je lepši."

Odvajkada, od kada postoji, ovaj napitak je toliko značajan i toliko često se spominje u svakodnevnici. Kao neki prikačeni detalj, pratilac ili delić rasporeda u našoj obdanici. Pomislim da ljudi nisu ni svesni toga i pitam se da li bi nastala opšta panika ako bi kafa jednostavno prestala da postoji. Šta bi koristili umesto nje? Verovatno svašta a ne bi uspeli da joj nađemo pravu zamenu. Prosto neverovatno koliko je nešto važno u životu a bez čega bi se moglo živeti. Postoje ljudi koji ne piju kafu i to je po meni jako dobro. Nisu zavisni od kofeina i ne treba im šolja napitka da bi se opustili. Mogu da započnu dan i naprave sebi pauzu i bez kafe. Jer, čovek je ipak jači od svega, samo lenj. Da, kafa je lepa, ali preterujemo. Mada, stvarno je lepo popiti je u bilo koje doba, naročito ujutru ili na pauzi nekog velikog posla. Možda nam je ona dar od Boga, možda porok, ali je sastavni deo života...

Read More

Magda i Monarh

 

Magda je videla leptira... Monarh koji toliko radosno leti, kao da je čuo neku najlepšu vest. Onda je u kući pogledala najnovije vesti, ništa dobro...Magda je rešila da krene za leptirom. Brzina njegovih krila, kao da je uključen u struju, bio je najlepši prizor dana, najlepša scena pred njenim očima. Kao da je slao poruku "Ne razmišljaj previše, oseti ono što je trenutno sada, ispred tebe, u tebi." I bilo je tako, trenutak je doneo divljenje. 

"Kada bih mogla kao ti, da treperim od radosti, da ne mislim i ne pitam sebe ništa, a ni druge. Da lebdim dok hodam, iznad svakog osećaja. "

Sledećeg jutra, Magda nije slušala vesti i nije se prisećala ničega. Kao da je let Monarha obrisao blokade u njoj koje su joj smetale. Osetila je samo sebe i  čvrstu vezanost za tlo i udisaje čistog vazduha, koji više nije imao težinu i gustinu kao juče. 

I jutarnja kafa bila je  ukusnija, i početak dana bio je prijatniji u sadašnjem trenutku. Ponovo je videla leptira. Možda nije isti onaj od juče, ali kao da jeste. Lepršao je i dalje, lagano, radosno, kao da će iz tog svog leta, koji je neosetan, proizvesti vetar koji čisti i još lakši vazduh. Njegova nečujna poruka bila je : "Vredna si, sve je u redu, sve je dobro, ako nastaviš da me pratiš."Magda je nastavila svoje obaveze, sa olakšanjem i bez tereta na plućima, iako je dan bio isti kao i prethodni. 

Trećeg jutra, leptir se pojavio, ali prvo na cvetu. Ruža, pa Ljiljan, pa ostalo cveće. Leteo je radosno sa jednog cveta na drugi, kao da ga se ne tiče što su na nebu sivo modri oblaci i što grmi. Ubrzo su se videle i svetlice na nebu, ali on je ostao pri svome. Uživao je u onome što je hteo, jedan leptir nije se uplašio nevremena, dok su se ljudi sklanjali, u komšiluku su već zatvarali prozore, bežali u kuće. Magda nije htela da ga ostavi, sa uživanjem je posmatrala njegovu obavezu i neustrašivost. Kao da je govorio: "Budi usmerena na započeto i na svoje, neka se i sruči nebo, ponovo će obasjati. "

Kiša je padala, teške kapi po vetru, a Monarh je opet odleteo bez teškoće, lagano i radosno, kao da on upravlja vetrom a ne vetar njime. 

Magda je tako zavolela kišu i osetila njenu svežinu po telu. Ubrzo je svežina pročistila sve kanale njene duše. Od leptira je naučila više nego od ljudi.

Read More

Glavni junak jedne knjige

 

Drveni pod je te večeri osetio još nečije korake. Njegova lepa senka a još lepši lik  pojavili su se ispred njenog radnog stola, dok je svetlost sa ekrana televizora osvetljavala njegovo lice. Nije stigla ni da se uplaši niti da se upita ko je, jer se učtivo naklonio, poput gospodina iz vremena sto godina unazad, kada se upoznaje sa damom. Više je ličila na neurednu tinejđžerku, dok je sedela za tastaturom u svojoj otrcanoj majici i kratkim pantalonicama. Toplo veče nakon vrelog dana izvelo je pola komšiluka napolje, sedeli su ljudi zajedno, udisali svežinu i glasno razgovarali. Mrak samo što je pao a on je ovde. Lep i savršen pored jednog nedostatka - nije imao vedrine na licu. Samo je malo topline bilo u pogledu. Pomislila je da su poslali majstora za prozor u njenoj sobi, pa je došao kasno. Od kada se preselila u ovu drvenu seosku kućicu, stekla je dobre odnose sa komšijama koji su rado pomagali da dovede u red sve što je trebalo. Ne bi je čudilo da je majstor stigao sada jer je preko dana bio zauzet. Ali nešto u njegovom liku bilo je previše čudno i poznato. Toliko poznato lice, kao da ga gleda svakodnevno.  

"Ko si ti?"
"Tvoj lik iz knjige. Prepoznaješ me, vidi ti se u očima."

"Ko te je poslao meni?"

"Ti, samo ti mi možeš narediti."

"Sumnjam...Ne pozvah te da izađeš iz tvog sveta."

"Moj svet je tvoj odraz u ogledalu. Htela si da pogledaš u svoju tvorevinu, ali  već se povlačiš. "

"I... kako je tamo?"

"Zavisi od tebe, uvek. Ako si dobrog raspoloženja, svi ćemo se smejati. U suprotnom, ne možemo uteći zloj sudbini."

" Zar je nekome zlo zapisano mojom rukom?"

" Jeste. Kako u tvojoj glavi, tako i u našem svetu, tvom izmišljenom."

"Žao mi je, ne mogu samo pisati o sreći..."

"Znam. Nećeš mi narediti da se smejem ako ti ovamo plačeš."

"Kada me neko povredi, ja ću tebe, jasno mi je. Svi ste vi izmišljeni, vi niste stvarni."

" Možeš ti  drugačije...Da ne prenosiš povredu dalje. "

"Šta predlažeš? Ne želim da budem surova."

"Uradi sve obrnuto. Da li ti se trenutno plače?"

"Da...Nema mi u srcu radosti. Ovde sam došla da zalečim rane, nadam se da ću uspeti."

"Hajde, napiši ovako...Srećna sam, pevušim i radujem se, ne sećam se prošlosti."

"Biće teško ubediti sebe u zaborav."
"Pokušaj. Vidiš, ja sam ipak stvaran jer je to tebi pošlo za rukom. Vidi koliko si srećna u ovoj kući i u novoj okolini. Sve loše si ostavila. "
" Da, tačno onako izgledaš kako sam te zamislila. I hoćeš da budeš radostan."
" Tražim od tebe da me oslobodiš tereta koje mi stvaraju sve one misli. Ja bih da se oslobodim viška."
"Dobor, pristajem...Moraćemo da razmotrimo šta ti najviše smeta a šta ipak ostaje."

DRUGI DAN

"Evo me, stigao sam."

"Uradila sam kako si rekao."

"Nije dovoljno. Ja sam i dalje tvoj odraz u ogledalu. Smejao sam se na silu, iznutra sam nula."

"Ne može to tako brzo."

"Pokušaj ponovo. Ovaj put oživi mi osećanja."

"Kuda ćeš tako brzo?"

"Zoveš me ti, da se vratim".
" Moraš i ti mene da shvatiš. Ovo što se dešava, nije realno i očekivano. Zašto ne bi popili kafu?"
" Oduvek si verovala u čuda, trebalo bi da ti sviđa što sam tu. I što hoću da pomognem. Ali za kafu sada nisu ispunjeni uslovi."
Ovaj put je očekivala njegov dolazak, oboje su bili opušteniji. Pojavio se kada je pospremala sto nakon večere, a sada i nestao, isto tako nečujno. 

TREĆI DAN

"Stigao si, čekam te od jutros! Šta se trenutno dešava "tamo"?"

"Vidiš i sama, smejem se iskreno. Postajem živ čovek, čujem srce da lupa..."

"Toplo ti je oko srca, to hoćeš da kažeš?"

"Da, ovo prvi put osećam."

" To je toplina koja je meni nedostajala. Neka tajanstvena radost."

"Kako si je osetila? "

" Pogledala sam u svoju unutrašnjost, na trenutak zaboravila sve, ko sam, šta sam i odakle sam. I vidim pravu sebe. Hvala tebi. Hodala sam kroz šumu, napravila sam kućicu za ptice, gledala ih kako jedu mrvice hleba koje sam ostavila. Pomogla sam komšinici da zalije baštu. U meni je vrednost i dobra sam za ovaj svet."

" Ja i jesam tvoj odraz. Nemoj više da me rastužuješ crnilom i sivilom."

" Vodi i mene, idem sa tobom."

" Danas ne može. Vratiću se . Moraš imati mnogo više mašte. To je tvoj sledeći korak..."
" A kafa?"
" Može." - rekao je uz osmeh i nestao. Ponovo je iščezao.
Probudila se...Bio je to samo san, ali onaj koji menja život. Ustala je i pogledala oko sebe, u iščekivanju da će videti glavnog lika svoje knjige koju piše. Otvorila je prozor, napolju je već bilo dosta toplo. Prošetala je kroz svoju drvenu kuću i srce joj se ispuni ljubavlju. Danas će da zapiše sve što je potrebno da ova stara kuća postane dom ispunjen toplim bojama, zatim će raditi još puno toga osim što će pisati. Napraviće i tu kućicu za ptice i još mnogo, mnogo toga...Dok ljudi budu čitali zbivanja u njenim pričama...

Read More

Ponešto sa Instagrama

Od ružne gusenice koju svi odbacuju i ne žele da je vide u blizini, do veličanstvene kreacije leptira kojoj se svi dive ali ne mogu ga uhvatiti. To je čudo i pouka prirode.

Ako te zadesi izdaja, šok, tuga, gubitak nekoga ili nečega, knjiga je bolji prijatelj od ponosa ili glume. Tamo se nalaze čitavi svetovi koji isceljuju i pomažu da ustaneš. Svi ti svetovi pripadaju ovome i u jednom od njih prepoznaćeš svoj. Onda zahvali onome ko te izdao ili napustio, jer si zahvaljući njemu sve to pronašao.

Mali prijatelj, bez reči i mudrovanja, ugreje dušu i izmami osmeh...Poješće mrvice hleba koje mu ostavim, pogledaće me kada mu se obratim, stidno će odlepršati kada mu se približim, ali znam da me voli. Svaki put kada se vrati, kao da mu govori tu sam!

Read More