O ćutnji
Evo, ja danas u mislima ćutim. Ne nabrajam ništa, ni odgovore ni pitanja. Samo ćutim. I čujem nečiji kljun kako kucka od stablo drveta, podseća me na neku, davno izgubljenu lepotu, na mesto gde je " smešno" i ništavno sve. Rekoh sebi, " samo ću da ćutim, čak i ako ustima govorim. Neka se slegne haos i red samo otvori vrata. Jer, dok ne miruju pitanja, haos će vladati kao da ničeg nema osim njega. I taj nemogući vrtlog od haosa što nastade od napetih jutara i večeri, od otrovnih momenata svakodnevnice... Smiriće se, jer ću od sebe da ćutim. Da posmatram okolinu poput životinje ili tek nekog nastalog stvorenja, da iskusim šta je tišina i šta nosi u sebi.