Opet isti san, isti neuspeli pokušaj. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati. Njegova desnica tražila je spas, toliko malo je falilo da se šake spoje... Uvek ista scena, bez novog detalja, iuvek pred zoru. Pustinja, čovek stoji nedaleko od nje, pruža joj ruku, ali ona je paralizovana,
ne može ni korak dalje. Želi da mu pomogne, oseća njegovu patnju u sebi, svesna je da nešto od nje zavisi. Isto tako, svesna je i ko je on. Gledala je u nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na sebe. Na nogama je imao jednostavne
sandale, ona obuća koja je danas poznata kao „Rimljanke“ , bio je tamnoput, visok, snažne građe. Crna kosa padala mu je na ramena, bila je prava i tanka, oči krupne i tamne, obrve izrazito guste i crne, usne razvučene, kao da se smeška, ali to je samo prividno. Njegove usne bile su skamenjene u duševnom bolu, a duguljasto lice nosilo je po koju urezanu crtu. Iznenada je počeo da joj dolazi u san i ništa nije govorio. Jedina komunikacija među njima bila je mislima. Sara bi svaki put u sebi rekla: „ Ti si Juda... “ Njegov pogled postajao je još nesrećniji pri spominjanju tog imena. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati, oboje su bili paralizovani u svetu snova, dok ih je delilo vreme od preko dve hiljade godina.
ne može ni korak dalje. Želi da mu pomogne, oseća njegovu patnju u sebi, svesna je da nešto od nje zavisi. Isto tako, svesna je i ko je on. Gledala je u nesrećnog, lepog čoveka, obučenog u tamno braon tuniku, kao da je navukao vreću na sebe. Na nogama je imao jednostavne
sandale, ona obuća koja je danas poznata kao „Rimljanke“ , bio je tamnoput, visok, snažne građe. Crna kosa padala mu je na ramena, bila je prava i tanka, oči krupne i tamne, obrve izrazito guste i crne, usne razvučene, kao da se smeška, ali to je samo prividno. Njegove usne bile su skamenjene u duševnom bolu, a duguljasto lice nosilo je po koju urezanu crtu. Iznenada je počeo da joj dolazi u san i ništa nije govorio. Jedina komunikacija među njima bila je mislima. Sara bi svaki put u sebi rekla: „ Ti si Juda... “ Njegov pogled postajao je još nesrećniji pri spominjanju tog imena. Pružao je ruku koju nije mogla da dohvati, oboje su bili paralizovani u svetu snova, dok ih je delilo vreme od preko dve hiljade godina.
Čitala je o Judi Iskariotskom, dosta godina ranije, bila je upoznata sa time da je pronađeno Jevanđelje po Judi i da je to objavio Herbert Krozni. Po tom dokumentu, koji je prevođen od 2001. do2006. Juda je najbliskiji apostol i prijatelj Isusa Hrista. Njegova nesreća je u tome što ga je Hristi zabrao za najgoru ulogu tokom svoje misije, da ga navodno izda. Juda je preuzeo na sebe žrtvu koja je najveća posle Hristove.Da li je san samo deo njene podsvesti ili nešto mnogo ozbiljnije, tonije mogla sebi odgovoriti. Toliko je učestao da se odražavao na psihu i unutrašnji mir koji je stekla od kada je postala svoja i nezavisna. Njegov pogled izazivao je u njoj patnju i nesavladivu tugu, plakala je zbog njega i svoje nemoći da mu pomogne. Svaki put kada bi se našla u pustinji pred njim, ulagala je beskonačno mnogo napora, ali nije vredelo. Nije mogla ni korak dalje. Zašto je to tako i da li od nje zavisi, postalo je glavno pitanje u njenoj svakodnevnici.
