Prva teorija koja se javlja u vezi ovoga jeste mogućnost postojanja prošlog života. Iste ljude upoznajemo, bili su nam dragi ili ne, pa smo ih se setili. Drugo, može biti sličnost između duša, prepoznamo ko nam je na istim talasnim dužinama.
Postoji jedna mogućnost, koja nije dokazana, ali može se učiniti tačnom. Ako ne postoji vreme i sve je u "sada", onda je to naše prisećanje, ništa drugo do naše znanje iz podsvesti, na sve što je "bilo" i "biće". Podsvest sve zna, ako je sve u istoj ravni, seća se i onoga što ćemo tek doživeti. Možda je ceo život u jednoj vreći, i kada nešto navodno predosetimo, mi smo se samo setili šta nam je predodređeno. Podsvest je oduvek znala svu skupinu ljudi i događaja, kojima ćemo biti okruženi, pa šalje signal : "Ovog si voleo i voliš ga i sutra, onaj ti doneo sutra neprilike, ne voliš ga..."
Šta nije predodređeno
Teško je poverovati da je bukvalno sve predodređeno, u tom slučaju ne bi trebalo ni živeti. Sve religije preporučuju molitvu, što znači da ta prastara učenja nisu bajke i gluposti, već imaju ključ kako izbeći surovosti. Dešava nam se, i to vrlo često, da stojimo na raskršću pred odlukama, a da ne znamo koja je prava, jer su nam strah i surova logika pomutili pamet. Ono što neće pogrešiti jeste predosećanje u stomaku. To čudo kojeg je svestan svaki čovek, jeste najbolji pokazatelj da možemo sami doneti odluke za ono što nije karmički predodređeno. Potrebno je osetiti, jer ako samo misliš, doneće zabunu tolike misli, nijedna misao ne dolazi sama. Koliko puta pogrešimo, pa nakon toga kažemo " Tačno sam predosećao/la da će tako biti!" Što znači, bez obzira ko je nešto predodređeno, za mnoge događaje postoje dva puta, ili više, svi su za nas, samo je na nama da rešimo kojim ćemo krenuti. Ne razmišljanjem, nego osećajem.
