Пређи на главни садржај

Постови

Iza pozornice

Недавни постови

Misli i Ljubav

  Postoje prividna svetla, kada mislimo da je nešto dobro a nije. I shvatimo da nije dobro svetlogde nema ljubavi.Postoje mračna svetla, kada je nešto navodno dobro a vodi do sloma. Pravo svetlo je kada se dešava pravi luksuz u životu, a to je kada nam se dešava što volimo i kada radimo šta i kako volimo. Jedino svetlo je Ljubav.      Misli su mi rekle da su beznačajne i da ima je dosadno sa mnom.Kažu da sam ja njih zvala , nisu došle same. Očekuju da ih preobrazim da bi mi donele neke lepše dane.    

Pravo svitanje

    Gledam u jutro, gledam u dan, posmatram noć, hodam kroz san.  Nema zareza ni tačke, sve se ponavlja. Šta je istina ovog sveta, ako je ona ništa? Stvarnost, zovimo je "Skrivena". Jer je uklonjena iza "sedam mora i sedam gora".  Gledam u zoru i mislim da sviće, a isto svitanje bilo je i juče. Sve je osećaj, proživljeno iskustvo. Sve je zaborav kako igru promeniti. I pravo svitanje dolazi kada se sečanje vrati.  

Buđenje

  Kada konačnica dođe a sve ide ka njoj i ona jeste svrha... Nevidljiva, večita rasprava , ona je kraj ove iluzije. Kada svetlo obasja pozornicu i pocepa se zavesa, kada se vidi šta je iza scene. Iznenađenje, šok, buđenje... Idejni, pravi svet naspram iluzije i zatvora.  Jesmo li mogli bolje?  Onda ponovo zaborav, tamnica, iskušenje, iskustva , "popravka". I tako sve dok se ne setimo da smo u snu. Dok ne počnemo budni hodati, svesni svega tamo i ničega ovde. Jer ovde sve je ništa i to je najveće ludilo. Istina je iskustvo .  Cilj je konačnica i pre konačnice, "smrt" pre smrti, buđenje pre buđenja. Kraj igre i pre kraja.    

"Ubistvo u Ružičastom Salonu" (priča u stilu Agate Kristi, smeštena u viktorijansku Englesku)

  Godina je 1889. Vila Vintergrov, ponosna na svojih šest dimnjaka i vrtove u stilu kraljice Viktorije, skriva nešto više od starog nameštaja i porodičnih portreta. Gospođa Lavinija Četvud, udovica baroneta i poznata po večerama sa svećama i oštrom jeziku, pozvala je u goste šest osoba: svog nećaka Henrija, nećaku Sabinu, lokalnog sveštenika, staru prijateljicu iz internata, svog advokata i novu sluškinju. Razlog okupljanja: čitanje testamenta. Njen kraj, tvrdila je, bio je „neizbežan i vrlo verovatno blizak“.  Veče je bilo tmurno, kiša je lila, a vatra je pucketala u velikom kaminu Ružičastog salona. Nakon večere, Lavinija se povukla u biblioteku. Jedan sat kasnije – pronađena je mrtva. Naizgled – srčani udar. Ali mlada sluškinja, Ivi, rekla je nešto što je svima sledilo krv u žilama: "Gospođa je držala šolju čaja u ruci, ali nikada nije pila čaj posle šest popodne! Govorila je da u to vreme čaj ubija! A onda baš tako umre!"      Inspektor Teofil Grivz, po pozi...

Tamo gde okean šapuće istinu (Kratka priča)

  Sunce se razliva po Indijskom okeanu kao zlatno mleko. Na drvenom molu, okruženom palmama koje se ljuljaju poput uspavanki, stoji Lea. Njen avion je sleteo pre dva dana, ali vreme ovde ne teče kao kod kuće—ono diše. Svaki talas briše tragove jučerašnjice. Došla je sama. Ne iz tuge, već iz potrebe da prestane da trči. Da sedne. Da sluša. Prvi put u godinama, isključila je telefon. Poneseni tereti ostali su na aerodromu, zajedno sa starim verzijama sebe. Lea svakog jutra odlazi na istu plažu, gde lokalni starac, ribar po imenu Kavi, popravlja mreže. Ne priča mnogo, ali pogledi mu imaju težinu okeana. Jednog dana, pruži joj školjku i kaže: „Nosi je sa sobom u vodu. Ako čuješ tišinu, spremna si da čuješ sebe.“ Zvučalo je kao metafora, ili kao šifra iz sna. Ali sledećeg jutra, Lea zaranja s tom školjkom. Talasi je obavijaju, a svet ispod postaje bezvremen. U toj tišini—bez signala, bez ljudi, bez zahteva—ona čuje nešto važno: sopstveni glas. Ne savršen. Ne potpuno siguran. Ali istinit...