Boje daju smisao, raspoloženje i podižu vibraciju. Boje su ljubav prema životu, umetnost i lepota. Boje ukazuju da sve je različito i vredno.
I da u toj različitosti postoji jedinstvo - lepota. Tajanstvena priča o stvaranju svega dobila je svoju stranicu o bojama.
Svaka boja jeste novi drugi osećaj, inspiracija, poruka.
Misliš da sve se ponavlja i da krug je proklet. I vremenom shvatiš da ipak nema reprize. Stoji sve, ne ponavlja se. Čekanje je to, ali ne znaš čije. Da li tvoje ili čekanje života na tebe?Često čovek nema izbor i uzalud je svaka priča. Znaš da ti treba promena i ne znaš odakle da počneš. Vreme se okreće u vidu kazaljke i kalendara, a stoji sve. Vrata su sva zatvorena. Poneki dragulj iz blata izroni, da ti ulepša život i podari nadu.
U krugu stoji sve - izlazak iz kruga je sloboda. Ne moraš biti deo nečega, možeš biti otuđen i doživeti oslobođenje. Prilagoditi sebe sebi. Kada nemaš izbora, postoji opcija - udaljiti se. Dokazati krugu da sečeš njegove čvorove, da te ne dotiče ništa više, ne davati pažnju drami što se neprestano emituje. Ako je ne posmatraš, nestaće. Projekcija mora stati i slobodan si.
Ko te poslao meni? Da osetim ledeni dodir, poslednji spas, svežinu na mojoj užarenoj patnji.
Znaš li koliko mi trebaš, dok tražim jesam li kome bitna i da li uopšte postojim? Dugo su moji koraci bili nemirni i zalutali. Dugo sam verovala da je svaki put ispravan i za drugi da ne znam. Nikada nijedna zacrtana staza nije prava. Sve je laž kada mislimo da nešto mora. Rešenje dolazi kada obustavimo potragu, laži odlaze same.
Vrlo često nam se učini da je mnogo toga van kontrole naše, pa ne znamo kako uopšte kreirati i jedan svoj dan. I kada se pojavi život u sred pustinje, osetimo da smo zaista bitni, i ne tako mali i nevidljivi. Mora postojati neko ko naše suze shvata ozbiljno i razume potrebu za srećom. Neko te poslao meni i svoj obraz prisloniću na tvoju svežinu, moju užarenu patnju ugasićeš i sprati sve tragove pepela iz kojeg me podižeš. Spas je kada te neko voli i prihvata. Spas je kada te koraci dovedu do otvorenih vrata. I kada san vode u pustinji pošalje poruku, da ipak si radosti vredan.
U našem društvu skoro svi smo odgojeni tako da se "uozbiljimo" kada odrastemo i da živimo ogoljeni crno - beli život. Sve dok ti ne bude dosta i osetiš da može drugačije...
Mašta nije budalaština već staza do realnosti u koju nismo juče verovali. Kada odrastao čovek mašta, dešava se uvod u moguću kreaciju, u novu stvarnost koju će stvoriti.
- Dok mašta, čovek diše slobodnije, zbog toga što razume da je vlasnik svojih misli i sposobnosti.
- Mašta otrkriva šta sve želimo i šta bismo mogli, šta nam se sviđa a da nismo bili ni svesni.
- Mašta daje odgovore kako i kada nešto možemo učiniti.
- Kako možemo rešiti probleme ili ih zaobići na putu do željenog cilja.
- Kreativna mašta odvodi odrasle na pravi put, pokazuje olakšice i svetliju stranu svega.
- Tek tada shvatamo šta bismo mogli, ako maštu pretvorimo u plan. Ne maštu da odemo na mesec, već da nešto posedujemo, da se borimo za nešto valjano ili odemo negde. Biramo načine srcem i mozgom, prelistavamo mogućnosti.
- Mašta otvara vrata za koja nismo znali da postoji.
Kada dve odrasle osobe razgovaraju o tome šta žele, sve započinje rečenicom : " Da mi je to i to, voleo bih, želim da..."
Zatim razgovor kreće u drugom pravcu: "A šta misliš da uradiš tako, da pokušaš...."
"Tačno, mogao sam tako ili onako..."
Zatim se mašta i pitanja pretvaraju u potvrdu, o ideji koja pokazuje mogućnosti, dolazimo do čitavog otkrića, do odgovora na pitanja koja nismo smeli ni da postavimo. Dolazimo do zaključka da su mnogi izazovi sasvim normalna stvarnost. I da rizik nije uvek rizik, već pravi put.
Proleće 1176.
Nemanja je obaveštavao Miroslava o neuspehu svakog pokušaja dogovora s bogumilima. Rodoverci su prihvatili zvanično pokrštavanje u pravoslavlje, pod uslovom da u svojim kućama i dalje poštuju običaje svoje stare vere i da ih ne iznose van dvorišta. Bogumili su bili druga priča. Oni koji su imali decu sklanjali su se u Bosnu i Zahumlje. Mnogi su se nastanili u Hercegovini.
Bosanski ban i Kulinova plemićka porodica imali su mnogo posla oko smeštaja izbeglih ljudi. Miroslav je mnoge primio u zemlje Zahumlja. Očekivao je oštru osudu Vizantije, ali njih zapravo nije bilo briga za bogumile kao ljude. Tražili su tajnu.
Raška je sve više bila okupirana od strane vizantijskih vojnika. Miroslav je poveo svojih stotinu pred sami sabor, ali su došli u sukob s vizantijskom, nadmoćnom i brojnijom vojskom. Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi Raškoj. Knez humski imao je pravo da poseti brata.
Osećao je Miroslav zlo koje hoda za njim poput senke — senke koja se ne vidi, ali se oseća. Setio se da su ga Vesna i Kulin ispratili nevoljno. Nisu se složili s njegovom odlukom da ide u taj nemir koji ne može sprečiti.
„Ti si sada njima kamen spoticanja. Primio si izbeglice, a u Rašku ne dolaziš kao prijatelj Vizantije. Pokušaće da te ubiju ili pridobiju za sebe“, rekao mu je Kulin ozbiljno, bez vere da će se ovo dobro završiti.
„Vrati se“, jedva je izgovorila Vesna, ljuta i tužna.
„Ne zaboravite da ja imam tu misiju. Živeću da bih još nešto učinio. Gde vam je vera?“
Sabor protiv jeresi 1176. godine bio je crkveno-državni sabor koji je sazvao Stefan Nemanja kod iste one Petrove crkve gde je Miroslav deceniju ranije imao viziju i doneo odluku koja je verovatno bila najvažnija u njegovom životu. Sedeo je na istoj kamenoj ogradi kao i tog jutra, dok je posmatrao kapljicu rose na travi i slušao priče, dok mu je duša plakala. Gledao je u okupljeni srpski narod — potlačen. Njegovi župani nisu mogli da ih zaštite. Pravo na život nisu imali osim ako su poslušni. Pravoslavcima je naređeno da ostanu u kućama, dok su rodoverci i bogumili, istaknuti muškarci u svojim porodicama i zajednicama, morali da dođu i saslušaju. Bilo je tu i bogumilskih sveštenika, koji su pokazivali samo patnju i ponos. Stefan Nemanja ih je pozvao da se u narednim danima okupljaju oko pravoslavnih crkava i budu kršteni. Tako je naređeno: svaka jeres je prokleta i osuđena na smrt. Neće biti milosti ni za njih ni za buduću srpsku zemlju. Nikada neće dobiti samostalnost i nikada ih Vizantija neće priznati kao državu ako se paganske i jeretičke vere budu i dalje negovale.
Knez Miroslav je osetio najgore moguće zlo, ono koje se prosto namiriše u vazduhu. Poznavao je Nemanju u dušu i jasno video da sve ovo nevoljno izgovara, da su mu oči zakrvavile, da nije noćima spavao i da mu je glas promukao. Bio je nesrećan, gnevan, nemoćan... Na bogumile se moglo urlati, ali oni zaista kao da nisu bili sa ovog sveta. Poput hrišćanskih mučenika, stajali su mirno i izdizali se iznad svih strahota koje su bile na pragu.
„Molim vas, pokrstite se i nastavite u svojim kućama da verujete u šta želite…“ — obraćao se Miroslav molećivo bogumilskim vođama. Bili su iznenađeni što je županov brat sasvim drugačiji od onoga što su očekivali. Uspaničeno im je saopštio da je vizantijska vojska opkolila Rašku i da nema pomilovanja osim ako se pokrste. Nije smeo da im spominje knjige. Ali jedan bogumilski sveštenik stao je pred njega i poklonio se:
„Kneže Miroslave, hvala što ste mnoge naše primili u Zahumlje. Hvala i banu bosanskom. Mi drugu veru nećemo primiti, jer je ova vera prava, nasleđena od učitelja Isusa. Sklonićemo se, jer naši životi čuvaju tajne.“
„Jeste li sklonili tajne na bezbedno? Ne plaši se, nisam neprijatelj. Načuo sam da Vizantija želi nešto vaše.“
Ovaj nije pokazao iznenađenje, već mirno nastavio: „Niste jedini koji je obavešten o tome. Sve naše neće biti njihovo, već pripada ljudskom rodu. Napustićemo ovu zemlju teška srca, jer mi smo vaš narod. Izgradićemo zajednice u Hercegovini. Ako je naša sudbina stradanje, prihvatićemo.“
„Požurite, sklanjajte ljude odmah! Već danas bežite svi koji ste ostali! Bar u šumu i one vaše pećine. Nemojte ni trena posle ovoga da ostanete, postradaćete svi.“
Bogumil je, suznih očiju i prebledelog lica, ponovo poklonio svoju glavu pred Miroslavom. Njegova tunika bila je jednostavna, bez obeležja, dok su duga kosa i duga brada podsećale na pravoslavne sveštenike. Čist i uredan, blag i dobroćudan čovek — primer kakvi su bili i ostali u zajednici. Miroslav je osetio užas od pomisli da se za ove ljude pričalo kako su prljavi, u pocepanoj odeći, ludi…
Još gori užas osetio je pri pomisli da bi na zverski način mogli biti ubijeni ljudi koji nisu ni životinju zaklali.
Noć je donela najveću strahotu i sramotu koju je Srbija mogla imati u svom postojanju. Dok su se spremali da odgovore na zahteve crkve i župana — da li će se pokrstiti ili napustiti zemlju — dok su pakovali svoje skromne stvari da zauvek napuste ognjišta, vizantijska vojska je tokom noći napala bogumilske zajednice. Tutnjava konja, povici zlih vođa koji su predvodili mračnu vojsku, jauci, vriska, urlici, vapaj, krv, plamen, sečivo... Zversko istrebljenje ljudi na tlu jedne zemlje.
Miroslav je tu noć zapamtio kao najgoru u životu, kao pakao na zemlji gde đavoli rade šta žele. Sva ta buka probudila ga je u gluvo doba noći, dok je pokušavao da razume — ima li ponovo viziju ili je budan. Čuo je Rastkov plač u susednoj sobi, plač odrasle dece i Aninu molbu kroz jecaj. Zvala ih je da svi budu u jednoj sobi i da se smire. Knez je upalio sveću na svom stolu i potražio Nemanju. Veliki župan Raške klečao je pred ikonom Bogorodice i plakao.
„Šta to radiš? Brani svoj narod! Gde ti je vojska?!“
Nemanja nije mogao da podigne glavu dok mu je čelo bilo priljubljeno uz pod.
„Jesi li znao za ovo? Hteli su da beže, meni su priznali!“
„Nisam znao. Sinoć mi je stiglo pismo. Svi ste već usnili dok sam ga čitao. Naređeno je da se naša vojska ne sme suprotstaviti, jer je njih deset puta više, i da će nam pobiti sav narod koji imamo, bez obzira na veru.“
„I ti si pristao! Ostaćeš upamćen kao istrebitelj! Žao mi je što te nisam pustio da umreš u onoj pećini!“
Nemanja je polako podigao glavu i uspravio se pred bratom, gledajući ga skoro beživotno. Plakao je neutešno.
„Evo ti prilike. Ubij me. Nizašto i nisam.“
„Neka te neko drugi ubije! Ja neću — zbog Ane i dece! Ali imao sam bolju priliku. Nećeš više imati uticaj na Zahumlje. Ako ikada pošalješ vojsku tamo, moji vitezovi će dočekati tvoje kukavice! Da li ti je jasno?“
„Miroslave, Bog mi je svedok da sam sabor sazvao da ih uplašim i oteram. Vizantija želi ono što oni imaju, sam si rekao. Ubijaju ih i pale njihove kuće da bi spalili tragove! Istina je što govoriš.“
„I šta ćemo? Tvoja deca plaču po hodnicima i misle da si ti ovo učinio.“
„Nastaviću da se borim za nezavisnost. Celu bi našu zemlju spalili da smo se odupirali. Kada ovaj đavolji car ne bude više na tronu, tada ćemo dobiti šansu da se oslobodimo tiranije.“
Više ništa nije mogao da oseti osim užasa i nemoći. Poželeo je da i sam klekne i pomoli se, ali je osetio gnev prema Bogu koji je ovo dopustio. Crnilo se nadvilo bez ijednog zraka sunca; iskonsko zlo je trenutno vladalo napolju. Da li je ovo sudbina ili ljudski nemar? Pitao se, dok je pokušavao da opravda Nemanju. Toliko vremena bogumili su imali da se sklone ili prihvate pravoslavlje, a čekali su poslednji trenutak.
Narednih nekoliko dana srpska vojska je čuvala dvorac u Rasu. U strahu od Vizantije niko nije izlazio napolje. Tamo se dešavao pokolj — neviđeno varvarsko zverstvo. Unakažena i spaljena tela jeretika pokopavali su po šumama, bacali u reke, dok je ostali srpski narod u strahu bežao iz svojih domova. Više se nije znalo ko je kome kriv.
Vizantijski vojnici tražili su nešto danima. Pretresali su i spaljivali sva mesta bogumilskih zajednica, nalazili pećine gde su se skrivali i molili, prekopavali njihove njive.
A tajna je nestala.
Hteo je mir, a toga nije moglo biti dalje od mirnog dvorca u Stonu. Kameni zidovi bili su jedino utočište — i Vesna, koja je već postala njegova žena. Kulin je neprestano tvrdio da ne želi vlast, ali da je neće moći odbiti, jer čitava familija u njemu vidi budućeg vladara. Sa druge strane, Miroslav je već bio iskusan i vešt upravitelj svojih oblasti. Jedini problem bila su njegova braća i njihov građanski rat koji je tinjao.
Nemanja je ponovo dobio poverenje i obećanja cara Manojla, spreman da zbaci Tihomira sa vlasti. I dok su ga krivili za sve, Miroslav je negirao da je on pustio Nemanju iz pećine. Posle toga usledili su krvavi okršaji. Miroslav nije želeo da ratuje protiv brata; predao se, a za njim i Stracimir. Tihomir se udavio u Sitnici.
U toj nesreći koja ih je zadesila, Miroslav se poverio Stracimiru i ispričao mu sve o jutru kada su zatvorili Nemanju — san ili viziju, istu onu koju je, izgleda, doživeo i Nemanja. Od tada, Stracimir je postao potpuno odan velikom županu Stefanu Nemanji, bez ijednog objašnjenja zašto je pregazio ponos.
Miroslavu je ostalo da se vrati kući. Da izgradi život u svojim oblastima, u svojoj novostečenoj porodici. Da sluša prijatelja Kulina koji je zračio dobrotom. Kad god bi imali sreće da posete jedan drugoga, njihove glavne teme bile su verske slobode i tajne.
„Ako postanem vladar, izgradiću bosansku crkvu. Hrišćansku crkvu bez uticaja Vizantije i Vatikana!“
„Ko ti garantuje da ćeš ostvariti to čudo?“ — pitao je Miroslav iskreno, pomalo surovo, žaleći starijeg brata i strepeći šta će se desiti na tlu Raške.
„Ti sada ne veruješ u dobro jer su vas zadesile strašne stvari. Ali pogledaj oko sebe — ovde si srećan, uspešan si i možeš da poveruješ u srećne završetke.“
„Želim ti da uspeš, ali ne mogu da te ohrabrim da će to trajati zauvek. Svi smo robovi Vizantije i Vatikana. Ni pravoslavci ni katolici nemaju sreće da budu slobodni ljudi. Samo još ove naše teritorije ne bodu oči vladarima. Ti i ja nećemo popustiti — ako treba, i ratovaćemo da zaštitimo ljude — ali mi Nemanja ne uliva nadu.“
„Tvoja vera je posrnula. Odmah se seti da si video Svetog Georgija.“
„Nikada to nisam zaboravio. Ali njegove reči nisu mi sasvim jasne. Kao da je hteo reći da je nesreća neizbežna. Poznajem bogumilsku veru. Oni je se neće odreći ni po cenu smrti.“
„Primićemo ih ovde“, reče Kulin odlučno.
„Ovamo će nesrećnici morati da pobegnu, nema im druge. I rodoverci, i svi koji ne priznaju Vizantiju. Ako moj brat pristane“, dodao je Miroslav.
Dok su trajali takvi razgovori, Vesna je osećala jezu i često ih je ostavljala same. Nisu želeli ništa da kriju, ali ona se plašila da će ih neko čuti. Hodala je hodnicima i sobama da se uveri da nema prisluškivača. Njen brat bio je potkovan znanjem iz knjiga koje su skrivali na policama — knjiga u koje niko sem porodice nije imao uvid. Sada je to delio sa Miroslavom, koji se od svoje mladosti nije mogao odlučiti da li je bogumil ili pravoslavac.
„Znaš li da nisam nikome rekao, pa ni Nemanji, za dete koje je Sveti Georgije proricao?“ — tiho je rekao Miroslav, gledajući Kulina kroz plamen sveća. Mrak u sobi postajao je sve gušći, tišina napetija, kao da se iz nje rađa nešto snažno i nepoznato.
„Da li je Ana trudna?“
„Ne koliko ja znam. Deca su im velika, nikada nisu spominjali da će imati još jedno.“
„Imaće sigurno. Vreme će doneti odgovore.“
„Videćemo… Ako se desi, poveriću Nemanji tu tajnu.“
„Mnogo toga se, Miroslave, dešava. Mnogo toga što nije na videlu. Mnoge stvari ne vidimo.“
„I ti smatraš da bogumili u Raškoj prepisuju knjige koje bi velike sile htele da unište?“
„Nisi ih jednom video sa papirusima.“
„Mislio sam da je to njihova škola, deo njihove tradicije.“
„Jeste — i jedno i drugo — ali ne onako kako misliš. To nije njihova izmišljena škola. To nije samo njihovo učenje. Koga bi bilo briga da je tako?"
„Nego? Šta je to što imaju?“
„Živu reč. Izvor.“
„Čiji izvor? Imamo mi Sveta pisma u crkvama.“
„Ne razumeš. Postojali su spisi stariji od svih koje su naše oči videle. Ono što je napisano dok je Gospod hodao zemljom — pa i od njegove ruke.“
Miroslav kao da oseti da ga nešto dodiruje po grudima, hladno i teško. Samo delić sekunde falio je da se seti priča o bogumilskoj knjizi. Znao je da postoji više knjiga, ali jedna se spominjala kao legenda.
Kulin je kao da mu je čitao misli:
„Da. To je ono o čemu sada razmišljaš. I znaj — nijedna zemaljska sila ne sme doći do te knjige…“
Kao da je delić vasione spustio svoj šapat u sobu. Reči su ga presekle — i bile su mu poznate. Samo što ranije nije bio svestan.
(Nastavak sledi )
Danas je već bio knez Zahumlja, postavljen od strane vizantijskog cara Manojla 1162. godine. Vladao je oblastima istočne Hercegovine, južne Dalmacije i zapadne Bosne. Njegov zamak nalazio se u gradu Stonu. Ston je bio političko i duhovno sedište Zahumlja, dok je grad Hum predstavljao srce zaleđa — tiho, ali značajno uporište kneževske vlasti i narodne duše.
Ston je bio prestonica Zahumlja, strateški smešten na poluostrvu Pelješcu, na spoju kopna i mora. Njegova geografska pozicija činila ga ključem za kontrolu trgovačkih puteva i solana, koje su bile izvor bogatstva i političke moći. Miroslav je stolovao u Stonu, odakle je upravljao Zahumljem i održavao veze sa Dubrovnikom, Raškom i Bosnom. Ston je bio kulturno i duhovno središte, mesto gde su se ukrštale vizantijska, srpska i dalmatinska tradicija.
Za razliku od Stona, grad Hum (verovatno u zaleđu današnjeg Mostara) bio je manje urbanizovan, ali duboko ukorenjen u narodnu tradiciju. To je bio grad zaleđa, gde se kneževska vlast oslanjala na narod, zemlju i duhovne korene.
Nije bilo progona jeretika, bez obzira na to što je sve bilo pod Vizantijom. Ljudi su još uvek mogli verovati kako žele. Miroslavu nije smetalo što bogumilske zajednice žive na tlu njegovih oblasti; voleo je da posećuje mesta gde su njihovi umetnici klesali figure i geometrijske oblike u kamenju.
Još uvek neoženjen, imao je jake veze sa bosanskom vlastelom, gde je stekao prijateljstvo sa Kulinom i njegovom sestrom. Upravo ta devojka bila je njegova ambicija i potajna želja. Kulin je za Miroslava bio poput četvrtog brata — i više od toga. Verovao je da mu je duhovni brat. Blaga narav, sklonost ka umetnosti i želja da se održi sloboda i mir.
Gnušao se podele ljudi na prave i lažne vere, i upiranja prstom u one koje su nazivali jereticima. Nije voleo vlast, ali je govorio: ako ikada bude bosanski ban, kultura i ljubav cvetaće u toj zemlji. Mnogo knjiga imao je Kulin, mnogo znanja i svetla u sebi. Interesovalo ga je i hrišćanstvo i slovenska mnogobožačka religija. Bogumile je posećivao i slušao njihovo učenje, a sa Miroslavom je odlazio u pravoslavne hramove. Tvrdio je da je Bog ljubav i da je svaka vera lepa na svoj način.
„A ja sam svoju sestru nazvao Vesna, jer je to boginja proleća. Vesna je rođena u proleće — i isto tako je lepa“, govorio je Kulin, dok su Miroslavu oči dobijale poseban sjaj.
„Biće moja žena. Ako me voli. Proleće ima slobodu da bira“, odgovorio je stidljivo, znajući da mu je to „proleće“ suđeno.
Tih dana, kada se kroz Rašku pročulo da je Stefana Nemanju čudom oslobodio Sveti Đorđe iz pećine, Stracimir i Tihomir su se povukli, u potaji znajući da je samo jedna osoba mogla biti uzrok. A Miroslav se povukao u svoj Ston, postavljajući sebi mnoga pitanja. Tihomir je još uvek bio veliki župan Raške, Stracimir je upravljao oblastima oko Zapadne Morave, dok je Nemanja, po volji cara Manojla, dobio Toplicu i Ibar.
I nešto je u svemu bilo skriveno. Kao da je Manojlo želeo građanski rat između braće — i zatim, preko najmlađeg, doći do nečega što nije ni teritorija, ni blago, ni vlast. Sve je to već imao. Car je želeo nešto drugo.
(Nastavak sledi)
