Priče u krug

Raspadne se i živ čovek. Zanimljivo je da to bude i dok niko ne vidi. Dok sluša kako stotine komadića zvecka kao da se razbila skupocena figura u nekom dvorcu, ne zna za druge zvuke. Jer zvuk raspadanja iznutra je najglasniji. A spolja čuje se zvuk njegovog smeha. Jer, tako treba. Šta, u stvari, trebamo? Šta je istina? Pribegavamo religiji, okrećemo se raznim vrstama ućenja, slušamo i pokušavamo - dok se raspadamo. I niko ne vidi sve dok se ne sastavimo iznova. I nije važno šta drugi vide, zaista nije. Ali je važno šta prenesemo na druge. Da li smo na nekoga preneli delić tegobe dok nestajemo, dok sebi ličimo na senku, jesmo li zagadili one sa kojima je sve u redu? Šta smo sebi, šta drugima? Šta je obris u ogledalu? Iskupljamo komadiće jer ne znamo šta bi drugo, prekrivamo podočnjake, krijemo se, izlazimo iz kuće dok će uvek neko očekivati da se smeškamo. Možemo li nekako znati kako sprečiti tamne dane zlo što donosi, kako učiniti nepostojećim ono što nazivaju sudbinom? Dok spada ljuš...

  Ništa jako kao želja za ljubavlju koja se čini nedostižnom. Ništa jače od ljubavi koja je bar na jedan dan ispunjena. Ništa jače od osećaja lepote kada je proleće tu, ni lepše topline kada se u sivilu novembra posmatra sunčan dan. Ništa jače od želje za promenom i od  energije kada se promena desila i dobra je. Kada ne ostajemo u pitanju i krenemo u rešenje. Ništa jače od koraka koji je od teškog postao lagan. https://slavicamijatovicpisac.rs/

  Oktobar je, dvadeset peti, divan dan, sunčan, lepši ne može biti u to doba godine. U mojoj bašti sve se žuti od lišća koje pada oko klupe na kojoj sedim, u miru i tišini. Dopisujem se sa drugaricom oko utisaka u vezi Sajma knjiga dva dana ranije i hvalim se kako sam došla do trenutka da čitam ono što sam kupila. Opisujem joj knjigu "Rukopis otkriven u Akri", fascinirana Koeljom koji moj um odvede na puteve lepote gde sve ima smisla.  Još nekome sam napisala citat iz knjige, da bi i on pročitao nešto lepo u svojoj sumornoj svakodnevnici. Primetila sam da je malo svežije nego trenutak ranije, odjednom je  oblačno, kao da će se vreme promeniti. Premestila sam klupu tamo gde je manje duvao sveži vetrić. Ubrzo je i to prošlo, sunce je ponovo jako grejalo, da je meni opet bila potrebna hladovina.  Predveče sam saznala da je u to doba bilo pomračenje sunca i da su ljudi čekali te minute, da bi posmatrali sunce i snimali. Malo mi je bilo krivo što mi je promaklo ali sam se...