Priče u krug

  Vreme je nama oduzelo svako naše vreme. Gledajući u sat zaboravili smo da se više uradi dok se ne gleda u kazaljke i da je časovnik jedan od najvećih neprijatelja koji izaziva napetost i strah od nepostizanja. Mi ne shvatamo kako je moguće da postoji psihološko vreme, ono u našoj glavi koje nema veze sa minutama ili satima. Ako nam je lepo, isuviše brzo prođe, ako smo u lošoj situaciji, kao da tom delu dana nikada nema kraja. Zbog toga vrlo često nismo zahvalni na lepim događajima jer su brzo prošli, jer patimo za njima, što nisu potrajali i nastavili se.   Jurimo osam sati radnog vremena jer ne znamo kako ćemo sve postići, ali dok se fokusiramo na sat, mislimo na njega. Međutim, kada sklonimo telefon u fioku i ne znamo koliko je sati, događaju se dva iznenađenje - vreme je brže prošlo ako smo jedva na to čekali i dosta smo postigli do tog sata. Izgleda, misao na vreme, oduzima nam sposobnost organizacije, pa se dešava ono čuveno <Što više žurim, sve mi je gore<. ...

  Ne može nestati i uvek je ima. Sve što valja stvoreno je iz lepote i samo malo traži od nas, da je  opažamo, produžavamo, stvaramo. Nije tačno da su strašna vremena, svet je nekada bio mnogo gori. Samo smo se previše predali modama i trendovima koji su pustili poruku da je glupo biti dobar i voleti lepotu.  Nisu žene izgubile ženstvenost, samo nisu živele živote srcem, već su pristale da žive tuđe želje. Mnoge od nas i dalje vole lepotu, nalazimo je i čujemo njen zov, znajući da je svuda posejana. Za mnoge od nas očajnici govore da čekamo princa na belom konju, stara, otrcana izreka svih koji su nezadovoljni sobom. Oni ne znaju da je lepota u znanju da će sve dobro da se završi. Ne čekam nego znam da je moj život drugačiji. Lepota u svetu nije nestala, samo je treba odabrati, da je vidimo ili oblikujemo.   Proleće bih da usporim jer je previše kratko i nepredvidivo...Da svaki lep dan prebacim na sledeći i da ne gledam kalendar. Proleće bih da ulepšam i obojim,...

Želja za bekstvom nije kukavičluk već prezasićenost učmalom svakodnevnicom, gde večito glavnu reč vode oni kojima je stalo da su u centru pažnje, a pametni zbunjeni i ne znaju kuda će sa sobom. Ne postoji dan kada se nešto može promeniti, ako si tamo gde si u manjini, gde je vulgarnost na ceni a tračevi duševna hrana. Neka oproste duhovni učitelji da se sve može promeniti ako promenimo sebe. Ta zgoda ne vlada svuda. Možemo gledati na okolinu iz drugog ugla i nećemo im time pomoći.  Bekstvo je moja mašta i potreba, nekuda gde ću videti boje i osetiti prijatnost, gde nema cinizma i podsmeha ako misliš drugačije. Ljudi sa kojima ću pričati a neće ih doticati moj privatni život, ljudi koji imaju sposobnost da vide nešto lepo u novom danu i da ohrabre.  Bekstvo, samo bekstvo, ništa drugo nije ostalo. Foto: https://freedesignfile.com/

  Za hodanje po trnju potrebno je: biti lud za mnoge, sam protiv svih, ako bude potrebe, hodati "bos", jer u cipelama to ne bilo to, zatim previše snalažljivosti kako da glumiš da te ne boli ništa, previše lažnih osmeha, previše vere i da si izvan svega. Jer, kada pređeš na meko tlo, da shvatiš koliko je sve bilo ispravno jer je tvoje. Čekam da se uprkos svemu stvari jednostavno dese, da se isplati vera onda kada izgleda sve srušeno i ugledam natpis na sjajnoj tabli: Ovo je cilj, uspelo je! Foto: Unsplash

Dogode se momenti kada dozivamo sami sebe i taj zov jeste čudan, jer zvuči kao nepoznat. Svaki put kada se odazovemo, imamo priliku upoznati tog drugog koji jeste mi ali možda bolji nego što smo očekivali. Ovaj svet može se ulepšati samo ako imaš svoj svet. Ako taj drugi "ja" dobije šansu, da poleti bez obzira što je površina smatrala da to neće moći. Ako se razmisli  i srcem i mozgom, uskladi volim i mogu, sa moram i ne moram, prihvati materijalni život kao zadovoljstvo i željeno iskustvo, tada ćemo zov čuti jasno i trud će se isplatiti. Ako odbacimo lažna učenja koja nas vode do mazohizma i buđenja duše koja neće ništa. Duša pokreće telo koje koristi za ovaj život i hoće mnogo toga. To nije program i nije ego, to je zemaljski život koji zavisi od privlačnosti, jedinog znanja koje nam je potrebno.  Dogode se momenti kada sami shvatimo šta jeste a šta nije stvarnost i šta ćemo izabrati. Nije stvar u verovanju već u iskustvu i osećaju. Iskupiš sve, prelistaš tu zbirku ispred s...

Možda su mi tišina i samoća otvorile put do nekih saznanja koje ne bih drugačije videla. Tragajući za spoljnim rešenjem, ključ iznutra pojavio se u više oblika, čekajući da ga prepoznam. Mi smo sami po sebi divlja potraga i jurnjava, sve dok nas lepota nečega ne zaustavi. Možda su mnogi promašaji, samo naizgled meni bile prilike, možda sam ih srećom izbegla. Možda je više zadovoljstva bilo u čitanju knjige koja me odvela na prelepa mesta nego što bih doživela u nečemu zamišljenom.  Možda je za sada moj put dobar i spor, težak ali ispravan. Samo je moj, bez uticaja bilo koga, uz poštenu borbu, bez oslonca i tuđe milosti. Možda shvatim da je sve ovo trebalo da bude, da bi se ostvario viši cilj, moj cilj.