Umesto polemike o vakcini i ko će u Srbiji dobiti 100 evra, pokrenula bih peticiju o zabrani lova. Nedelja je, lovačke puške se ne čuju, dok je hor ptica neopisiv. Svakodnevno čujem fazane. Kuća mi je u prigradskom naselju gde smo okruženi baštama i njivama, pa mi je to itekako dobro došlo u ovim danima. Raditi u supermarketu za vreme vanrednog stanja, znači da moraš imati dobru zalihu živaca i snage protiv iscrpljenosti organizma. Nakon takve smene, pogled u zelenilo najbolji je lek.
Korona je i dobre stvari donela. Zaposleni u maloprodaji ove godine su dostojanstveno dočekali Vaskrs. Prvi put za deset godina, bila sam na Veliku subotu kući, napravila kolač, ofarbala kosu i odmorila se. Tako da je i nedelja lepša bila nego ranije.
U Kini zabrana na pse i mačke. Ne mrzim nijedan narod ali ko jede ove životinje za mene nije zdrave pameti.
I za navodni Praznik rada, po prvi put neće biti bačena tona smeća nakon izleta... Taj praznik najviše obeležavaju oni koji nemaju pojma o poslu, srednjoškolska deca i zaposleni u javnom sektoru koje država još uvek tretira kao radnike. Kada radiš u privatnom sektoru, država te ne spominje.
A snaga i vera - nisam znala da takav izvor i u meni postoji. Sada se sa olakšanjem sećam koliko sam se prvih dana plašila virusa. Bilo je noći kada sam umišljala da imam temperaturu.Dešavalo se da mi se lice zacrveni i potpari od maske, a svako kašljucanje izazove paniku. Bilo je trenutaka kada sam već sebe videla na Sajmu. Ali baš posle takvih noći jutra su me lako nosila. I to je jedno od dobrih iskustava koje sam doživela u mračnom vremenu. Svetlo je izbijalo na sve strane jer sam ga uporno tražila. Shvatila sam svrhu molitve, potpuno otkriće...
U danima kada se ne radi doživela sam tu lepotu sadašnjeg trenutka, kada se samo odmaraš i ne planiraš ništa. Kada opažaš i sebe i oko sebe.
I kada se život unormalizuje, preneću ovu verziju sebe u nove dane, nadam se od srca...
