Priče u krug

Tu negde piše ko sam i da postoje odgovori na pitanja dok još nisu postavljena.  Možda je sve zapisano još i pre rođenja...zašto, zbog čega, kada i kako... Snovi mi govore nešto, a ja ne mogu da ih otključam, na javi pojavljuju se čudni znaci, pratim ih, ali ne znam šta znam.  Kao da unutra imam dovoljno mira ali ga ne prihvatam, kao da je ona druga prejaka, a ne dozvoljam da se dokaže. Čini mi se, krijem sebe od sebe, zbog loših uticaja, zbog previše emocija i ranjivosti.  Negde ispod svesti, ja se smejem sebi kada plačem, dok nemam volje i nade, šaljem sebi signale i rešenja dok ih ne prihvatam. Želim  da se "setim" šta znam i šta mogu, gde je odgovor na rešenje koje tražim. Želim ključ da otvorim tu bravu, da  otvorim već odškrinuta vrata i vidim što treba da vidim. Čini mi se, ili sam stvarno u pravu, da svako od nas ima svog prejakog unutrašnjeg sebe, kojeg se plaši i ne pušta ga napolje. Da naš dvojnik jeste ona prava osoba, dok mi sa maskama p...

Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".  "Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.  Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično n...