Post je posvećen devojkama koje rade u velikim kolektivima i trpe jedno istu rečenicu, upućenu od strane udatih koleginica. Taj "slogan" glasi : " Lako je tebi! Ti dođeš kući i ne moraš ništa da radiš, majka ti kuva ručak, ti možeš da ležiš! Ne čekaju te muž i deca".
"Lako je tebi", rečenica koja je puna nekog jeda, ali i neznanja. Odakle smelost nekome da kaže bilo kojoj osobi ovakve reči, jer niko ne može znati kako je drugome šta se u životu nečijem dešava, kako je nečijoj duši? Da li je udatim ženama teret sopstveni brak ili je muka u nečemu drugom? Pohvaliće se svojom decom i partnerom kada god je to moguće, pohvaliće se kako su se udale na "vreme", kako su postale mlade mame, pohvaliće se u svakom trenutku, a onda će sve to zameniti besom, i to vrlo brzo.
Svaka neudata koja se nalazi u velikom ili malom kolektivu, sigurna sam da će se nasmejati ovome i da će se zapitati kako sam se baš ove teme setila. Radi se o tome što lično na svojoj koži osećam ovo iskustvo, i da mi to postaje fenomen za koji bi se mogli naučnici pobrinuti. Toliko puta sam osetila sevajući pogled, ljutnju iz očiju koleginice koju čeka gomila posla kod kuće, a ja sam toliko beznačajna, nula koja u svom domu uživa i ne radi ništa. Da li sam ja u njihovim očima idiot ili su postale teške same sebi? Naravno da mi vreme ne prolazi u ležanju i da kao svako žensko obavljam kućne poslove, ali ću im prećutati sve, pa i to koliko su mi dosadile sa takvim ponašanjem. I mene ljuti to što po njima prosto nemam prava da se umorim na poslu. I pored toga, što radimo u maloprodajnom lancu, gde tone robe prođe preko naših ruku, nailazim na nerazumevanje i tvrdnju da ne mogu biti umorna jer nisam udata. Vrlo često čujem savet koji glasi da bih trebala roditi dete a muž mi ne treba.
Dame i gospođe, neću vam reći šta želim, brak ili samoću sa detetom, ne vidim proročki šta će me zadesiti. Ali sugurno je da nisam od čelika i da želim ljubav radi koje ću biti smirena i organizovana u životu. Želim brak koji neće biti zbog roditelja, familije, komšiluka i ostalog sveta, samo da bih druge obradovala i zadovoljila, ućutkala. Želim sreću radi koje mi neće biti mrsko sve ono što je vama danas. Želim da za svog muškarca ne govorim : "Onaj moj konj", da mi nije užasna obaveza pranje suđa i prostiranje veša koji će oprati mašina, da mi nije naporan dečiji glas kada se smeje, plače, peva, zapitkuje...Sve ja to želim, ali ne "preko bede". Izvinite me, ljudsko sam biće.
