Pitanja onoj u ogledalu
Gledam toliko nasmejanih ljudi...Kako je moguće da niko nije tužan, ili samo ja ne znam glumiti? Oni žive, ja postojim na silu. Kako ne dosadi očima da suze? Kako neko povredi drugoga do srži, a da ne oseti grižu savesti? Ili je oseća, pa to čini i dalje, da bi je ugasio? Koliko bitnih ciljeva ostvarimo onako kako planiramo? Zašto "mora" skoro sve da se dogodi na drugi način? Ona druga, koja me gledala i slušala, sa druge strane ogledala, odgovorila je, kao da odgovor zna od trenutka svoga postojanja. Nema radosti tamo gde je samo tegoba na plućima, poput tereta od tonu. Ne postoji ništa, i onda kada izgleda da imaš sve, ako nemaš ono što te usrećuje. Nema šta da ti je jasno, ako...