Kada ti ne treba ništa osim da dišeš slobodno, znači da si došao do dna. I da više ništa ne možeš podneti. Bez "obaveze" da slušaš reči: treba, mora, ne bi smelo, ćuti, što si ovako, a što ne onako". Učmalost ume da se brani, jak je neprijatelj. Tu pojavu neguju ljudi koji su je stvorili jer ne znaju drugačije. Nameću ti jedne iste priče, tužbalice i žalopojke, mrzovolju na sve novo. Takvi ljudi odbacuju svaku mogućnost da se može nešto lepše dogoditi, ne vide lepe sitnice, preziru svaku vrednost.
Učmalost je nečiji naćin življenja i pokušaj isisavanje energije od svakoga ko je drugačiji. Podsmevanje ozbiljnim ljudima, podsmevanje čoveka nad knjigom i ljubitelju životinja, podsmevanje ženi koja se bavi sportom, podsmevanje umetniku.
Odakle potiče učmalost ?
Verovatno od kada i postoji čovek. Večita borba između ustaljenog i onog što bi dovelo do lepše promene. Ljudi koji bi ponegde uneli svetlost, ti svakodnevno tragaju barem za lepšim rečima i razmišljanjem. Ali, vrlo često budu ismejani i ostaju usamljeni.
Kako je pobediti ?
Nikako, samo se distancirati od ljudi koji neguju učmalost. Ne možemo menjati jedni druge i ne možemo preobraziti nečiji mentalitet. Samo se možemo udaljiti i ostati svoj. Ne dopustiti da pobedi priča "Prilagodi se, ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se. Idi kako vetar duva." Te "savete" izmislili su naši učmali preci koji su smatrali da moraš živeti i umreti pokoran svakome i svemu. Jedina pobeda nad učmalošću je distancirati se od nje. Obično se desi da naiđemo na ljude slične sebi baš onda kada se najmanje nadamo.
