Priče u krug

Kada ti ne  treba ništa osim da dišeš slobodno, znači da si došao do dna. I da više ništa ne možeš podneti.  Bez "obaveze" da slušaš reči: treba, mora, ne bi smelo, ćuti, što si ovako, a što ne onako". Učmalost ume da se brani, jak je neprijatelj. Tu pojavu neguju ljudi koji su je stvorili jer ne znaju drugačije. Nameću ti  jedne iste priče, tužbalice i žalopojke, mrzovolju na sve novo. Takvi ljudi odbacuju svaku mogućnost da se može nešto lepše dogoditi, ne vide lepe sitnice, preziru svaku vrednost.  Učmalost j e nečiji naćin življenja i pokušaj isisavanje energije od svakoga ko je drugačiji. Podsmevanje ozbiljnim ljudima, podsmevanje čoveka nad knjigom i ljubitelju životinja, podsmevanje ženi koja se bavi sportom, podsmevanje umetniku.  Odakle potiče učmalost ? Verovatno od kada i postoji čovek. Večita borba između ustaljenog i onog što bi dovelo do lepše promene. Ljudi koji bi ponegde uneli svetlost, ti svakodnevno tragaju barem za lepšim rečima i razmišljanj...

Ljubav je jedina istina koju moraš prihvatiti. Kao vazduh koji moraš udisati, kao voda koju moraš piti. Kao san u koji moraš utonuti i jutro u kojem se moraš probuditi. Teraš je, prestigne te, i opet je ispred tebe, ruga se. Potisneš je, izroni iz dubine i potopi te. Lažeš je, saspe ti istinu u oči kad- tad. Kriješ je, ona sve uočljivija. Odrekneš se ljubavi, nesrećan si i da imaš sve , opet nemaš ništa. Ona je tu s razlogom. Da ti pokaže koliko ti ego baš ništa ne može pružiti, osim taštine. Decenijama se priča da došla su "zadnja vremena". A svima je jasno da su mračne prošlosti u istoriji bile nešto daleko gore. Dok postoji umetnost, biće i spasa. Dok ima kreativaca, ima i lepote. Zlo je jako samo dok se obraća pažnja na njega. Dobro se umnožava ako se neguje. Čemu se usmerava ljudska pažnja, to će i da se događa.