Ograničena učenja

Ponovo ovih dana listam u glavi sve što sam pročitala, čula, naučila, pokušavala da razumem. Na sva usta se trubi o toj ljubavi prema sebi. Svako ljudsko biće voli sebe i tera do kraja života da ostvari namere i želje. Ako ne može jedno, pronađe se drugo ili treće. Ceo život je težnja da se ispunimo. Samo su se neki lošije snašli od onih mentalno jačih. Postoje učenja koja u toj poruci "voleti sebe" i ne zvuče baš toliko zdravo jer vode u potiskivanje. Navešću primere na koje sam ja nailazila nekoliko godina unazad.

1. Imaj samopoštovanje, ne otkrivaj emocije, ne otkrivaj slabosti. 

Ovo je u redu ako ste u nekom internatu za devojke, otprilike 50-60 godina ranije, gde su ih učili kako da budu dostojanstvene dame, zatvorene i hladne. Ne postoji život gde se neći pojaviti želja i potreba za istinom, toplinom, priznanjem i skidanjem hladne maske sa lica. Sva potisnuta osećanja vode do psihičke tegobe, do bolesti, "pucanja" u sebi. Samopoštovanje može da bude nešto sasvim drugo - raditi i ponašati se po svojoj potrebi, onako kako nam je lakše. Ako nosimo u sebi prejake emocije, bez obzira da li je to ljubav, bes, ljutnja, osećaj da nam je naneta nepravda, mnogo je zdravije to iskazati, jasno, iskreno. Možete mesecima oklevati da se zbog samopoštovanja ne javite nekome za koga mislite da vas je odbacio, ali ukoliko vas to dovodi do patnje, onda nanosite sebi štetu i to nije samopoštovanje. Nikada ne znate prave razloge nečijeg ponašanja dok ne dođe do skidanja maski. Ljudima se često dešava da žele nekoga ko nije sa njima. Pokušaj da se dobije naklonost te osobe nije gubitak samopoštovanja. Možda se i druga strana plaši da će se osramotiti. I tako sve u krug, dok večina ljudi ne zna koliko je bitno da proživimo iskustva. Učenje koje nas predstavlja kao svetlosna bića koja su se dobrovoljno rodila u fizičkim telima da bi doživela razna telesna iskustva, deluje mi kao najistinitije od svih. I upravo zbog toga ne vidim kome može biti od koristi tišina, pokušaj da se unutrašnjost zamaskira, da ne plače kada mu se plače, da ne iskaže ljubav i želje, pa i patnju i ono što mu smeta, svaku vrstu povrede i radosti. Jedina štetna emocija može biti mržnja i zavist, što ne bi trebalo kriti od samog sebe već priznati i preobraziti u neku vrstu mirovanja.

2. Smejte se, osmeh, glava gore!

Ovo je nešto što mi se najviše smučilo po Fejsbuku. Ko se još smejao nazor da bi pomogao sebi? Ljudi sa problemima i patnjom imaju potrebu za ohrabrenjem i rečima koje će ih opustiti a ne da se smeju dok u njima nešto plače i vapi za pomoć. Problem se javi u izbijanju tegobe na površinu, kat-tad. Ne možeš se truditi da se smeješ ako ti se ne smeje. U zavisnosti od toga, kakvu pomoć osoba u teškom periodu želi, psihološku ili religijsku, duhovnu ili bilo kakvu prijateljsku reč, sve je dostupno ako želimo da nam se pomogne ili da pomognemo. Lažni osmeh  i "podignuta glava" dovešće do sloma i eksplozije onog bureta baruta ispod sloja maski. Ne možeš glumiti raspoloženje i ponos ako ti je teško, moraš rešiti tegobu i osetiti neka druga lepe emocije koje će te dovesti do smeha i ponovnog mira.

3. Ti moraš, ti trebaš, ti se potrudi

Ne postoji nijedno moranje osim onoga da se rodimo i umremo na datume koje  nismo odredili. Sve ostalo je slobodna volja. I svako će se potrudi ako oseti snagu u sebi. Ako želimo nekome pružiti podsticaj, još više ćemo ga ukopati tvrdim rečima "moraš, potrudi se..."  Prava pomoć je ako je neko zatraži a mi mu ponudimo svoj primer rešavanja problema, ako smo bili u sličnoj situaciji, predložimo knjigu koja nudi dobro učenje, film ili molitvu...Pomoći u tišini i korak po korak, umesto agresivne i navodne radosti ili moranja. 

Foto: We Heart It

4. Pusti to, otpusti to, zaboravi to

Pravi prijatelj ili učitelj nikada se neće mešati u izbor nečije misli, želje ili osećaja. Jedina prava pomoć je uticati pozitivno na nekoga tako što ćeš mu pomoći da vidi svetlu tačku i da pronađe najbolje rešenje za ono što ga muči. Sve što je ostavljeno, potisnuto, skriveno radi ponosa ili kukavičluka, sve to izlazi na površinu. 

5. Prihvati sve

Da li je tako, posebno kod hrišćana gde je vera najvažnije učenje? Nepomičnost, prihvatanje loših situacija i ljudi koji nas ugrožavaju, dovodi do pasivnosti i lenjosti da nešto promenimo. Vera nas gura napred, podstiče nas da menjamo što nam ne odgovara makar i ne uspeli. Ali sam pokušaj bolje je iskustvo od lenjosti i prihvatanja onoga što smatramo da nije prihvatljivo. U redu je prihvatiti ono na šta nismo mogli uticati, u redu je razumeti da svet nije savršeno mesto. Isto tako, apsolutno je moguće da postoji i dobar ishod mnogih situacija koje čekaju na nas. Umesto da prihvatimo tj. okrenemo glavu.

Jesam pristalica onoga što je danas popularno kao Nova misao ili Novo doba, ali smatram da je barem kod nas u Srbiji, počelo da gubi kontrolu i smisao. Neukusna i preskupa predavanja, seminari i radionice, video klipovi gde nasmejane i presrećne face "učitelja" poručuju kako patnja nije normalno ljudsko stanje i da sve treba samo pustiti, uživati u životu, dati otkaz ako nismo srećni na poslu....Malo je onih koji govore o Zakonu provlačnosti i ljudskom magnetizmu kao o nauci. Mnogo je važnije pričati o moći energije, o kvantnoj fizici koja nudi naučno objašnjenje svega o čemu govori i religija. Tek tada možemo shvatiti šta je preobražaj u čoveku i kako poverovati da je dobro moguće isto kao i loše. 

Razmislite - neko vam je ludački naplatio predavanje ili svoju "stručnu" pomoć, rekao vam da date otkaz i napustite tzv. "zonu komfora", a onda je ista ta osoba objavila fotografije sa egzotičnog mesta. Otputovala je  i putovaće, postala je finansijski nezavisna jer je naplatila da reši tuđi problem. Malo čudno, zar ne?