I naravno da je dan počeo nenormalno. Dođeš na posao i ako smena mirno krene, uplašiš se da to ne sluti na dobro, "nešto će se desiti da nam presedne ovo smejanje". Šta ćeš, tako je kada radiš na mesto gde ti se večito nameću nekakve "kontrole", i ovaj i onaj...
Eto ih, sad će nas proveravati, sad će nam zameriti ovako i onako, može doći taj i taj...Možeš se i salomiti od posla, od ludačkog tempa, ali ako se nekome sa vrha hijerarhije nešto ne svidi, uzalud je sve. Nisi uspešan ako si postigao dobre rezultate, nego ako sve bude kako treba u onom danu kada te neko kontroliše. Mada, radiš i za tog nekog...
Da, radimo i za tog nekog, i za njega zarađujemo, jer tamo gde smo mi, tu je produktivnost, tu se odvija sve...Pukne mi nešto u svesti, nije ni bes ni ogorčenje, više to liči na buđenje. Upitah koleginicu sa sektora: " Znaš li koga smo se sve plašili u životu? Od rođenja do danas! Što smo se mi rodili?"
I tačno tako...Ni minut mi nije potreban da se setim svih nametnutih strahova i trema, samo ne znam zašto su mi ikada bili potrebni.
Rodiš se, prohodaš i progovoriš. I onda se plašiš roditelja, odnosno, njihovog mišljenja. Ako su strogi, plašiš se kazne, ako su zahtevni, plašiš se da li ćeš ih zadovoljiti i zadiviti, ako su previše brižni, plašiš se da će ti sedeti na glavi...Hoće li majci zasmetati kada prospeš hranu na čist stoljnjak ili polomiš cveće loptom... Naravno, trebalo je se plašiti i svih starijih u familiji, da ne bi imali ružno mišljenje o "lošem detetu".
Onda su na red došli prosvetari, učiteljica koja je imala za pravo da svakoga ponizi pred svima u razredu, a nastavnici su mogli biti i totalno ludi, nikome, tih devedesetih, nije smetalo ono što nije u redu. U osnovnoj smo imali nastavnicu geografije, koja je sigurno bila sve osim normalna. Šizofrenični napadi, fizičko kažnjavanje i uvrede, pogrdne reči. Ali, ona je bila neko koga se treba plašiti, ne smeš se ni požaliti. Srednja škola bila je malo bolja, ali je isto tako dozvoljavala da profesori budu neko ko seje strah. Poštovali smo dobre, plašili se ludih. Odrastali smo pod režimom Slobodana Miloševića kada su se mnogi plašili da glasno razmišljaju, a kada smo uspevali da se negde zaposlimo, plašili smo se da nam u misli ne uđu članovi partije i odaju nas, plašili smo se "gazde" za kojeg radimo, da ga prijavimo ako nam nije isplatio novac ili što radimo na crno.
Nije to sve, reče mi koleginica, ti nisi udata, a ja sam se morala bojati i svekrve! Bilo mi je smešno, ali šalu na stranu, od mnogih žena sam čula da ih je i taj strah pratio. Milion puta sam slušala o nekoj, kako "ima strogog muža, pa ga se boji".
A danas?
Istina je da radimo više nego što se radilo devedesetih, ali nikada više direktora, menađžera, šefova, zamenika, asistenata, kontrolora...I kada se zaposliš u veliku kompaniju gde je radnik neko od koga oni zavise, učiniće sve da postoji strah od njihove moći. Svi oni gledaju u zaposlenog, a samim tim, i sami jedni od drugih strepe, zavisi od toga ko je iznad koga. Hijerarhija čini svoje, bitno je napredovati kao ime, uvlačiti se, pa onda uspeti i svoj autoritet iskoristiti da te se drugi plaše. Strah od kazne, strah od poniženja, strah od otkaza, strah od budućnosti...Strah od klijenata ili mušterije ako se nezadovoljan požali, strah da kolega ne ispašta zbog tebe, strah za sebe, hoćeš li poludeti na kraju.
I to me je odjednom probudilo, osetila sam da teret sa pluća pada. Shvatim, da strahovi nisu naši, već tuđe želje i nastojanja da nas kontrolišu i tako uzdižu sebe. Shvatim da strah ne postoji već pristajanje na njega. I odjednom osetim da se više ne plašim, nikoga.
Коментари
Постави коментар