Put prema sebi

 Kada pomislih u sebi: "Pamet mi je stala", taj trenutak bio je praznik za moj mozak. U svojoj saradnji sa srcem, našao je odmor i novi dan. Konačno oslobođen svojih okova, mogao je da se prepusti talasima emocija i slobodnim mislima. Pustilo sam da me nose misli koje su se do tada gušile, dok su se u meni budile zaboravljene ideje i snovi. Osećala sam kako se svaki deo mog bića ponovo povezuje, kao da je priroda sama odlučila da me podseti na lepotu jednostavnosti. U tom trenutku, shvatila sam da je ponekad potrebno stati i dozvoliti sebi maštu, da se ponovo pronađem u haosu svakodnevice.

 

Odeš tamo, do svojih krajnjih granica, gde nadmašiš sebe i vidiš svojih stotinu lica.

Samo jedno je tvoje , ostalo je izmišljotina ega. Potraga za originalnim licem i godinama može potrajati.

Ako se ne tražiš srcem, uzalud češ pred sobom stajati.

Na tom putu, svaka prepreka postaje ogledalo, u kojem se reflektuje ono što jesi i što želiš da postaneš. Ponekad, u tami, zaklonjen od pogleda drugih, otkriješ delove sebe za koje nisi ni znao da postoje. Svaki korak napred je korak ka razumevanju, a svaka sumnja uvodi te u dublje promišljanje.

Zato, ne beži od svojih strahova, jer oni su učitelji koji te vode ka svetlu. Prihvati svoje slabosti, jer kroz njih se rađa snaga. U tom beskraju introspekcije, shvatićeš da je putovanje samo tvoje, i da je svaka staza koju izabereš ispravna, sve dok te vodi ka srcu.

Tamo, gde se u tišini čuje tvoj unutrašnji glas, shvatićeš da je originalno lice ono koje se osmehuje i plače u isto vreme. To je lice koje ne krije strah, već ga prigrli i koristi kao inspiraciju. U tom trenutku, uočićeš da je potraga za sobom zapravo putovanje ka ljubavi – ljubavi prema sebi, prema životu, prema svemu što te okružuje.