Tamo gde je srce

Kažu da je dom tamo gde nam je srce...Onda ja nemam više ni srce. Ostalo je tamo gde sam se osećala kao da mi je dom, gde sam i želela da mi bude dom, krijući od sebe najčistije želje, proistekle od stvarne, prave ljubavi. 

"On je moj iskon, moja istina, voleći njega ja otkrivam svoj pravo lice. Kada idem njemu, onda sam to prava ja." - govorila sam sebi, osećajući da to jeste tako.

Nije bilo dana kada nisam volela njega, niti noći kada nisam planove smišljala, kako i kuda, kada...Boleo je hod po toj stazi, jer to nije bilo nešto što može svako podneti, mnogi odustanu. Pozitivci kažu da je to staza srca, jer kada njega slušaš onda si original. Tačno. Hodaš trnjem i gledaš kako drugi biraju lakši put, ali on boli kasnije, kad srce više ne može da ćuti. Onda ćute samo usta iz kojih nema ni ružne ni lepe reči. A put srca može boleti još jače, samo što se ne kaješ. Kada biraš srce, biraš Boga i svoju prirodu. 

Moje srce je ostalo tamo gde je kucalo smireno, gde je osetilo blagostanje, radost i ono što se zove sreća, i nju je po prvi put osetilo. Ostalo je tamo gde pripada, dok se ja krećem  i živim poput mrtvaca koji traži malo radosti, za tupu prazninu, za malo osmeha...Ničega nema, sve je srce odnelo za sobom. I mozak onoga koji je uzeo moje srce, jer je svoje prezreo, opredelio se za lakši put. Da li te boli, dragi, dok noću nema poruke da stigne, da te neko brižno pita, šta ti je, i da te uteši da biće bolje?